Наша књижевност

ја

459 28

Поћутали су, па је он поново упитао:

— О чему мислиш»

— Погоди! _

— О неком младићу»

— Да. Однио те црни ђаво. 38

Опет су ћутали неколико тренутака, па је он упитао: 55

— Да ли ти се свиђа» 3

— Спавати ми не да, стално ми је пред очима.

Знатижељан, он је упитао:

— Како се зове тај делијаз 3

— Не могу то да ти кажем. Партизан је, биће вечерас на пру- У зи. Вечерас ћеш дознати ко је он. Признаћу ти само ово: то момче 3 наличи на тебе. о

Одлазећи У село Јаруге, Алија је мислио: „Зашто јој нисам Е: рекао да је волимо Учинићу то што прије.“ а

Увече су ријеке људи, младића и дјевојака, стараца, жена па чак и дјеце, почеле да се спуштају низ јаркове, према жељезнич- 3 кој прузи. Бујица се кретала нечујно и опрезно, уз пригушени шапат. Пред том масом народа, на челу колоне су се налазили борци Рау-' шеве чете, 150 одважних момака са пушкама и митраљезима; и ма да је пругу рушити било прилично опасно, овај народ се није бојао ничега; корачао је у неустрашивом заносу, јер су га штитили мили “ борци у којима је осјећао непобједиву снагу.

Те ноћи је требало срушити осам километара пруге, сасјећи што више телефонских стубова и жица како би се прекинула веза између непријатељских гарнизона. Народ се распоредио дуж пруге; одређене су бочне заштитнице са митраљезима на цести, а остатак За Раушевих партизана прионуо је на посао са народом. !

Бура је престала да вије; умукла је мећава. Било је тихо; само је снијег шкрипао под цокулама. Ноћ је била мрачна, али се прст пред оком ипак назирао: таму је ублажавала упадљива бјелина снијега.

Наједном је тишина нарушена. Зазвонило је хладно гвожђе, зачеврљао је смрзли камен. ОдВаљен је први „канат“ пруге, прва 4 спојка прагова и шина. Онда је пруга почела да нестаје, да пада у 4 јарак поред насипа. Сваљивали су је са насипа као бразду, а сје- А кираши и тестераши су нападали на прагове и телефонске стубове, 2у сијекући их на комаде. Ш

Ту се Душанка срела са оцем. Наишао је весео, у дугом ши- 3 њелу, с пушком о рамену.

— Је ли мала моја ту2 улитао је једну дјевојку. у Мјесто одговора, ова је викнула: — Душанка, тражи те Лазар.

Није имао времена да се задржава. Упитао је за Миланчета, за жену: како су, јесу ли здраво, како подносе зимуг На поласку ај јој је запријетио: 3