Наша књижевност

ДЕ

РЕМИ РРА Ар пр

462 3 Књижевност

Протекло је педесет минута напорног корачања; загријали су се и расћућорили домобранци; замакао је Алија за брда Јутрогуште, па су Лазар и Марко могли мирно да пређу на остварење свога плана.

Кад је пуцањ одјекнуо, пао је посљедњи у реду заробљеник; избезумио се од страха и дивље зајаукао; лице му је облила крв. Схватајући да им је дошао крај, остали заробљеници су нагрнули да бјеже, расипајући се на све стране само да их ноге однесу што даље од злих спроводника.

Лазар и Марко су се бацили у потјеру за њима, трчећи и вичући као да гоне вукове:

— У помоћ, народеее! Ватајте бандите, побјегоше зликовцини! Држите крвопијеее!

Случај је хтио да се Алија до овог догађаја задржао у Јутрогушти. Мислећи да су заробљеници стварно одлучили да бјеже, искочио је из куће, псујући љутито и трчећи заједно са јутрогуштанима, Ставио је метак у цијев пушке; давао је упутства сељацима, распоређујући их тако да ниједан бјегунац не умакне.

Спали с ногу од страха и умора, домобрани су врло брзо похватани. Унезвијерени и смртно преплашени, очекивали су свој задњи час, вјерујући да им је одзвонило посмртно звоно.

Зачуђен, Алија је питао:

— Ко је пуцао Зашто су заробљеници почели да бјеже»

Лазар и Марко су се ћутке згледали и по очима им се могло назрети да су умијешали своје прсте у овај догађај.

— Хтједоше да стругну, лопови, — почео је да јадикује Марко кријући поглед мутних очију. Потрчао један, па други, за њима заскакуташе остали, „Стој! вичемо ми, не бјежите, браћо!“ Али јок! Они зајунили, па клисају куд их очи воде.

— Не лажи! дрекну Лазар. Зашто петљаш! Ми смо криви, не они, већ ми. Ја сам пуцао.

Осјећајући у Алији заштитника, један домобран зацвили:

— Ивана су убили; остао је на пртини издишући...

— Јесте, продужи Лазар, један је окрвавио пртину. Остао је у снијегу. Сва је срећа што се Алија ту затекао, иначе бисмо и вас поваљали. За његово здравље молите се богу.

У Јутрогушти су домобрани задржани. Сеоски омладинци су донијели рањеног заробљеника са пртине, Био је без свијести, жут и леден. Жјеене су му рану опрале млаком водом и завиле је памучним платном. Некако у сутон, рањеник је дјетињасто наивно упитао:

— Јесам ли ја живг Још те вечери, о читавом догађају је обавијештен штаб батаљона. с

мана