Наша књижевност

' ' + ј Р + :

413.

Браћа

У нову организацију је ступило 14 младића и 16 дјевојака. Остали су изјавили да претходно морају тражити одобрење од родитеља. За претсједника организације једногласно је изабрана Душанка Бањац. - :

Кад је састанак завршен, упитала је Алију:

— Јеси ли ручаог

— Нисам.

— Хоћеш да пођеш са мномг2

— Могу. Свакако треба да свратим до Лазара.

Сишли су низ брдо, од куће у којој је састанак одржан до главног колског пута који је водио кући Лазаревој. Кад су остали сами, упитао је Алија:

— Ко је, дакле, то момче о коме си ми причала»

— Погоди.

— Да не мислиш на менег

— Може бити.

Уздрхтао је, осећао је како му у грудима трепери нешто врело и немирно. Ипак је имао снаге да каже:

— Свиђаш ми се, Душанка. Волим те.

Поруменила је:

— Да не говориш, мали, озбиљно»

— Часне ми партиске ријечи.

Ватрено га је погледала. Погледи су им се срели, и он је прочитас у њеним очима: „Волим и ја тебе, партизанчићу мој“.

Он упита:

— Хоћеш ли дозволити да те пољубим2

Она се засмија:

— Види јуначине. Пробај само па ћеш добити по носу.

— Ако-не дозволиш милом, ја ћу силом.

— Де, не би ли те ујела љута гуја.

Очи су јој се стисле и постале ситније; по тим враголастим очима видјело се да не говори оно што осјећа.

Он је привуче уз груди и пољуби усред уста. Она се збуни од стида, обори очи, сагну главу и он с тешком муком поново дође до њених усана.

ХШ

Дуго је Алија причао са Лазаром. Обрадован што другови мисле на њега, Лазар се распитивао о многим појединостима: имају ли нових бораца, имају ли довољно муниције и митраљеза, како друг Жарко, како стари кувар, спремају ли коју нову акцију; па је изненада рекао:

— Прије него што Миља спреми ручак, нешто бих те упитао. Бојим се да се не наљутиш. :

— Нећу, питај.

— Знаш, Миља пржи неко месо. Једеш ли ти свињетину2

у