Наша књижевност
= МА ои
414. 4 Ба Књижевност
— Него шта. Само да је има сваког дана.
— А шта ће ти на то рећи свети отац Мухамед»
— Тај је био паметнији од многих Муслимана. Гутао је свињетину као што је гута српски поп уз часни пост. И сам Алах, да постоји на небесима, тако би радо сланином омастио своје бркове.
Кад се Алија растајао са Лазарем, рекао је стежући му руку:
— Друг Жарко ти је поручио да се владаш савјесно и паметно, да не чиниш лудорије. Проћи ће, вели, четири мјесеца, брзо ће истећи казна и он ће опет ставити пушку о десно раме.
Ипак се политички комесар батаљона преварио. Није Лазар Бањац ставио пушку о десно раме након четири мјесеца, већ нешто раније. Четрдесет дана раније. 5
Дуго је тога дана оштрио свој нож — коричњак, који је некад носио о каишу и клао њиме младу јагњад. Ставио је у џеп шубару од јареће коже са лименом четничком кокардом, обукао сукнени гуњац и кренуо према Козарцу.
Жени је рекао:
— Буде ли неко питао за мене, кажи да сам отишао у четнике. Додијало му, реци, да подноси срамоту, па отишао.
До жељезничке пруге Лазар је ишао гологлав, а вјетар му је мрсио црне косе. Шубару са четничким знаком натакао је на главу близу Козарца, ниже цесте коју су држали Нијемци и усташе. И док је корачао потпуно је био радостан и задовољан собом, јер је напокон нашао свој пут, јер је напокон избасао из помрчине.
Онај Мујко кога је Лазар прије рата распалио тољагом по темену и расцијепио му лобању, онај предратни трговац и власник каване сад је био претсједник усташке општине. Свакодневно се возикао у двоколици са једним коњем, цестом од козарачког усташког гарнизона до жељезничке станице у Козарцу. Та територија је била потпуно осигурана од партизана. Због тога је Мујко безбрижно сједио у двоколици, заваљен на сједалу од мрке коже, румених образа, крупне главе, са модрим кесама под очима. Војничку пушку је држао на крилу, положену на кољена. Кочијаша није имао; коња је сам тјерао, машући бичем изнад коњских сапи и пјевајући ону исту пјесму коју је пјевао док је палио кућу Лазареву: „Усташка је држава голема, све ће Србе прогутати земља...“
Није ту пјесму пјевао једино кад му је уз лијево кољено сједио командир четничке чете из Равног Гаја, сувоњав краљев потпоручник који је потпадао под мањачку четничку команду, а често је навраћао у Козарац не би ли како проширио свој утицај и на „дрвене“ козарчане. Тада би Мујко са четником разговарао озбиљно И пословно као да уговара трговину. Распитивао се о томе колико су четници за посљедњих мјесец дана убили „отпадника“, колико су ухватили живих партизана и предали их Њемцима, да