Наша књижевност

Браћа | но

ли партизанске снаге расту или се осипају; надмено је истицао да се четници хране њемачким хљебом, да њихово оружје носе и њи“ хову муницију троше и да их само њемачка сила може заштитити од уништења. За те услуге, говорио је, није довољна само љубазна захвалност, већ се треба конкретно одуживати својим господарима: убијати што Више партизана, ловити их живе и продавати их за масне новце Нијемцима.

Лазар је за Мујку дознао по повратку из батаљона. Потанко се распитао куда се креће, чиме је наоружан, има ли пратњу. Све "изјаве су потврђивале да се Мујко најчешће креће сам, у својој кочији, а да покаткад и неки војник, усташа или четник, сједи до његовог лијевог кољена. Та чињеница, да до Мујке понекад сједи и четник, нарочито га је радовала од оног дана кад је ријешио да се четницима освети за смрт свога команданта, Младена Стојановића. Поред цесте су њиве биле голе, покривене поломљеном пшеничном стрњиком и патрљцима сасјечене кукурузовине. Снијег је тек окопнио, па се црна земља пушила на сунцу, пуна воде и влаге.

Лазар је сачекао ноћ. Под заштитом мрака сишао је до каменог мостића на путу којим се Мујко кретао. Тај стари мостић познавао је петнаест година. То је био „суви“ мост од камена обраслог у маховину и траву; под њим није било ријеке; служио је за случај поплаве или великог пљуска. Лазар се скрио под њим. (С времена на вријеме, кад се разданило извиривао је Испод мостића као пољски миш из своје рупе, Ријетко су наилазили пролазници. Око девет сати наишла је једна жена са бијелом бошчом на глави, са пречагом на леђима и торбицом у руци, журно је корачала и обазирала се. Лазар је зажелио да јој викне: „Стој, шверцерко, долијала си, нећеш у Козарац“, али је прећутао — пречи задатак га је очекивао.

Ускоро је наишао и Мујко. Коњ, зеленко, фрктао је, са бијелом пјеном на губицама; док је каскао слезина му је ударала у

бокове. Мујко је држао бич у руци. Био је сам у кочији; нико до.

њега није сједио, ни усташа НИ четник. Лазар се растужио: „Несрећан сам, како баш данас четник да не пође“

Пропустио је Мујку, отсједио до ноћи под мостићем и само суву кору хљеба појео. Ноћу се вратио у село.

Још два пута је чекао Мујку, али је Мујко непрестано наилазио сам, и Лазар га је пролуштао кроз бусију.

Трећи пут је Мујко наишао са четником. Био је то онај сувоњави краљев потпоручник из Равног Гаја; носио је нову униформу официра старе југословенске војске и шајкачу са четничким знаком: са бијелом мртвачком главом и двема костима прекрштеним испод главе. Обрастао у црну дугу браду, смршену и нечисту, сувог лица са ситним очицама, краљев официр је прилично смијешно дјеловао на Лазара.