Наша књижевност

416 Књижевност

Мујко и официр су нешто тихо разговарали, па су се гласно засмијали трескајући се У својим сједиштима, очигледно мало поднапити ракијом.

Коњ је на мостићу успорио корак, престао да каска, уморан и жељан да мало одахне.

Чим су му усташа и четник окренули леђа, Лазар је искочио испод мостића са ножем у десници. За трен ока се нашао над Мујкиним леђима. Неумољиво је зарио нож у Мујкина широка плећа, од чега је овај мукло застењао смотавши се у клупко. Четничк: официр, збуњен и престрашен, видећи у Лазаревој руци крвав нож занијемио је од страха, али се изненада насмијао кад је на ЈТазаревој глави угледао шубару са четничком кокардом.

— Брате! викнуо је официр увјерен да нападач припада четвицима. То си ти, брате. ои

— Ја главом и брадом, Лазар Бањац, партизан са Козаре. Била ти у помоћ пречиста Богородица, мати сина божијега!

Схватајући да је изгубљен, четник потеже пушку, али га Лазар у том тренутку рину ножем у прса; и Мујкина крв са Лазаревог ножа измијеша се са четничком крвљу, ту негдје око официрева срца, под официрском блузом од скупоцјене вунене тканине... Другог дана је Лазар Бањац дошао у батаљон са двема пушкама на плећима. Испричао је друговима шта је учинио, па је одлучно изјавио:

„Доста сам се мучио код куће, пуна три мјесеца. Никаква сила ме више не може истјерати из одреда. Пушку вам једну поклањам, дајте је коме вам драго, а ову другу ми нико не може скинути са рамена док ми срце бије у прсима“.

ХМ

Командир Рауш је помирљиво рекао Лазару кад је овај из штаба батаљона стигао у чету;

— Богами ја одбруси — убити! Сјећаш ли се кад сам предложио да те стријељамо» Окинуо сам као из топа, не размишљаЈући много. Учинило ми се да је то праведно, да тежини преступа ' одговара смртна казна. Стварно би била штета да смо ти скинули главу.

Грлато се насмијао, откривајући бијели низ здравих зуба испод меснатих усана. Насмијао се и Лазар не говорећи ништа. Осјећао је да га командир цијени, и то му је било довољно. То је осјетио и код осталих другова из чете, у међусобном разговору с њима. Изненада су сви почели да говоре с њим радо и умиљато. Многи су се осјећали и као кривци, обнављајући успомене о оном дану када су тражили да Лазар буде стријељан или објешен, а он је