Наша књижевност

подноси

тада ћутао, осамљен, све док га није Алија почео да брани и док свој суд о Лазаревој кривици није дао политички комесар батаљона. Лазар је распоређен у вод у коме је Алија вршио дужност политичког делегата. То му је било необично мило: изненада је према том човјеку почео да гаји најљепша осјећања, топла и ње-

жна, која јаш никоме није исказао али која је носио У дубини

срна. Два дана доцније, почео је напад на Брезичане, тврдо непри-

јатељско упориште опасано дубоким рововима и бодљикавом жи-

цом. Добро је Лазар познавао то село са џамијом, српским и муслиманским кућама, и дућаном шепавог трговца Савановића, за кога се говорило да се слизао са Нијемцима па тргује као да рата и вема, боггтећи се у ратном вртлогу са прилично пословног смисла и успјеха. Ово упориште је зимус нападано два пута; сатима су вођене борбе, понекад до саме зоре, ишло се на бомбе и ножеве, али се Брезичани нису дали заузети. Сто педесет непријатељских војника наносили су партизанима тешке губитке, тако да су се ови повлачили, с тешком муком износећи са борбеног попришта своје мртве и рањене другове. Жилава битка вођена је и ноћас. Напад је почео у осам сати увече, жестоком паљбом пушака и митраљеза читавог партизанског батаљона. Исто тако жестоко одговорио је и непријатељ. Ускоро су пушчане и митраљеске цијеви постале вреле од силне пуцњаве — оштар пламен сагорјелог барута непрестано је изнутра лизао по челичним цијевима и оне су се запалиле. Имали су партизани и тешки бацач граната, кога су јесенас отели од Нијемаца на Мраковици. Сад је тај бацач неуморно грувао; гранате су праскале око ровова, али их се војници нису много бојали ровови су били дубоко у земљи, наткривени дебелим слојем пијеска, и камена.

Послије првога налета на бодљикаве жице, Раушева чета се морала повући за тридесетак корака, остављајући код жице два своја борца за које се није знало да ли су мртви или заробљени. Охрабрени досадашњим неуспјесима партизана, Нијемци и усташе су убијеђено вјеровали да ће партизане одбити џи вечерас, па су из свог оружја немилице бљували челик, храбрећи један другог, подврискујући и помамно вичући партизанима: ,

— Напријед, Јованеее! 7

Те ријечи су језиво одзвањале кроз ноћ као израз привремене непријатељске надмоћности, гордости и неустрашивости, али су их многи војници из страха сипали у тамну ноћ. -

Рауш је тражио добровољце који ће се привући бодљикавој жици што ближе, да некако испитају шта је било од двојице бомбаша. И тек што је командир пригушено изговорио: ,„Добровољци!“, већ су према њему пузила четири друга, не разликујући се у мрклој ноћи један од другога.

_ = Лазар и Алија. Доста. Перо и Бранко, вратите се на своје мјесто. Лазар и Алија ће да иду. Дајте им своје бомбе... Јесте ли

:

10 Књижевност