Наша књижевност

4л8 Р Књижевност

дали2 Добро, идите. Друже Алија, друже Лазаре! Два друга су нам на жици остала. Треба да их по сваку цијену извучете. Штитиће вас два митраљеза. Вуците се каналом поред цесте, пажљиво и опрезно.

Пошли су Лазар и Алија, пузећи по мокрој земљи са које је тек устао снијег: Лазар напријед, Алија три корака позади. Вукли су се потрбушке, пажљиво ослушкујући све шумове и мотрећи живим очима. На педесет метара иза њих, са једног каменог подрума тукли су партизански митраљези привлачећи на себе непријатељску пажњу и ватру.

— Још нас нијесу опазили, шапну Лазо.

— Туку митраљесце.

— Ракета!

Приљубише се уза хладну земљу. Лазар осјети воду на прсима и блато на устима.

— Тај нас је видио. Почиње да туче, пази како брије цесту.

Снопови метака су стругали по цести и Лазар је ванредно јасно чуо како под њима пуца и јечи камен.

Војник, ма како да је храбар, ипак са видном језом осјећа хладноћу челика око себе. Ако је у том тренутку сам, њиме често овлада прави страх. И како тада загрије срце близина друга који пуже уза те, тежећи истом циљу и подједнако се излажући опасности. Ти тренуци заједничког умног и физичког напора пред непријатељским бункерима остају у трајној успомени, а пријатељство које се ствара код бодљикавих жица не може се никад раскинути. Овдје је и Лазар најупечатљивије схватио да су он и Алија истинска браћа, не само по крви већи по оружју, по циљевима који их воде, по дужностима које извршавају. И он са осмијехом помисли: „Прави сам коњ био, умало што душу нисам огријешио“.

__ Нису још дуго пузали, и Лазар рече заборављајући на страх:

— Ено другова!

Пред очима су му били само њих двојица, све је друго нестало: и цика метака, и јечање љутог камена. Угледао их је на свјетлу ракетле како леже уз жицу, црни и непомични. Он отпуза још метар-два, крупно дишући и скоро се не кријући. Ухвати једнога за ногу, повуче га, отрже са жице и свали у канал поред цесте.

— Мртав — рече он тихо и тужно. Вуци га, ја ћу другога.

И он поново поче да пуже према жици.

Пола минута доцније, метак га је ринуо у врат; лијева рука му је клонула, крв га је облила. Остао је непокретан уз мртвог друга

схватајући да је тешко рањен. Необично брзо му се угасила сви-

јест.

Кад га је неко повукао за ногу, отворио је очне капке слијепљене усиреном крвљу; тренутно се освијестио, али није ни јаукнуо, ни гласа није пустио.

Док га је вукао, Алија је знао да је Лазар жив, јер му је овај два пута истргао ногу из руке. Осјећао је како му клонула глава

гета ата пад пепео

асоцирао туника