Наша књижевност

| |

;

Хроника

рецимо да се наслика. А уствари се не ради и не смије да се ради само о садржајима, о темама у таквом буквалном и ограниченом смислу ријечи. Треба видјети, осјетити и спознати, те преко конкретних тема и садржаја ове или оне слике умјетнички изразити и одразити још и извјесне квалитете, идеје, мисли и осјећања који су се у нашем новом друштву пробили и афирмирали као општи и владајући, као својствени и специфични баш том друштву и тенденцама његове изградње и развитка, који су својствени ослобођеном и пробуђеном народу који свјесно изграђује своју бољу будућност, квалитете и идеје којима је обиљежен нови, социјалистички човјек и ново, социјалистичко друштво.

У нашој ликовној умјетности све се то још не осјећа довољно, теме и садржаји нису прожети тим општим елементима и специфичностима, нису дио, односно носилац тог општег и специфичног. Да се не задржавамо на разним лопатама, пијуцима и сличним „напредним“ и „револуционарним“ темама, на разним „социјалистичким“ мртвим природама итд. споменућемо за илустрацију само једну тему: рад. Данас је сваком просјечном човјеку јасно да рад у условима слободе и рад у условима експлоатације није исто. Једно је робовско израбљивање, те виша или мања свијест и осјећање човјека у вези с тим, а друго је рад који слободан човјек уздиже на ниво стварања, рад који човјека усрећује и ослобађа, одушевљава и заноси, као што нужно одушевљава и заноси свако стварање и остваривање бољег, љепшег, новог и напреднијег.

Осим тога, сликати величину подухвата слободног радног човјека не значи ни обично и једноставно објективистички и механички вјерно регистрирање свих запажених појава и збивања. Истински сликати данас такве подухвате и људе који их чине може се и мора једино са највећим личним разумијевањем, заносом и љубави, са заносом и љубави револуционера, са заносом и љубави за стварање сретнијег и љепшег живота, живота слободе и напретка, — са мржњом на експлоатацију, и угњетавање, заосталост и мрак, __ са заносом и дубоком вјером у живот који се рађа и развија, са вјером у прогрес и неодољивост снага прогреса. Према томе није довољно само настојање, па ма колико добронамјерно оно било, да се појаве и предмети данашњег нашег друштвеног збивања фотографски вјерно и хладно регистрирају, износе и тумаче, Потребно је имати још и властиту, јасну одређеност и свијест о могућностима и нужди рада и борбе за нове,-о нужди стварања новој на бази борбе против старог, о нужди да се свијет и збивања у њему не само хладно регистрирају и механички објављују, него да се та збивања тумаче и усмјере к прогресу, дакле о нужди да се свијет мијења. Такве мисли, спознаје и осјећања специфичност су данашњице и све то данас претставља извјесну објективну реалност која се као таква нужно мора одражавати и умјетнички, али не у смислу пасивног, мртвог, механичког и објективистичког одраза, него у смислу живог, субјективно одређеног и дјелујућег умјетничког израза и одраза свих тих збивања и садржина. Ако умјетничко дјело није такав израз, умјетнички израз и вид специфичних збивања данашњице, онда није ни њихов истински умјетнички одраз, умјетничка слика стварности. Умјетнички стварати и дјеловати у том смислу то је данас задатак умјетника на који се они не би смјели оглушити. Проблем је дакле у томе да савремено и ново умјетничко дјело мора бити не фотографски и регистраторски, механички

а анатеми лака ах а ос

ко а а а окаи

Кра замисао њаина па. Боља

1

Па а |

Еау

и

3

|. ко сањовој па РА о роде Ас ње ази

Оља о њЕ