Наша књижевност
506 Књижевност
и хладан, него људски, субјектнвни одраз и израз објективних реалности, унутар “кога треба да се-подразумијева и сам аутор као жива, свјесна и одређена активност. Аутор је дакле дио тих објективних реалности, али дио који је обдарен свијешћу и који на основу тога претставља елеменат који унутар тих реалности и дјелује свјесно, који је, према томе, најреволуционарнији од свих елемената. Но он је истински револуционаран, тј. свјесно активан у напредном смислу и правцу само ако: је његова субјективна свијест и умјетничка активност у складу с најнапреднијим елементима и тенденцама развитка друштвене свијести и друштва уопште.
Међутим, многе слике наших умјетника још увијек су без такве унутарње садржине и снаге,- без зрачења величине и моћи савремених људи и њиховог рада, без живота и одређености. У том смислу оне су безидејне, оне претстављају предмете и мементе истргнуте из живота и цјелине која треба да се сагледа и спозна. То помањкање идејности један је од елемената и основа за пут у формализам, а затим. то је један од елемената који кочи и не допушта да и умјетнички израз и форма буду савршенији и јаснији. Јасне и нове идеје, мисли и осјећања, нужно би условљавали и силили и на нову, јаснију и савршенију форму. +
Отсуство такве идејности у умјетности значи да аутор не запажа и не спознаје оно што је данас главно и битно, оно што је типично и снецифично оно што је у друштву и збивању ново, напредно и револуционарно. Пришавши новој тематици он уствари није спознао њену суштину, њен унутарњи смисао, није се обогатио новим квалитетима и садржајностима те тематике. Он је дакле пришао новој тематици не са њене унутарње и садржајне стране него извана, површно и безлично, а у форми сликања разних предмета спољашње манифестације новог и: савременог. МИ тако сводећи нашу нову садржајност на нову тематику настају и развијају се тенденце све већег осиромашавања умјетности, настаје и може да се развија уствари један нови вид формализма, умјетност која није пут ни приближавање социјалистичком реализму, него је кочница и сметња на томе путу.
Да тако схваћена тематика није оно битно и одлучујуће у нзградњи и развитку нове умјетности, да је то уствари формалистичко приступање проблему, а суштина проблема да је у садржини, може нам добро илустрирати управо безброј примјера у сликарству ране Ренесансе, где су се напредне хуманистичке идеје, гледања и схваћања, дакле нова идејност и нови квалитети. пробијали на нов начин, а у оквиру и облицима старих тема. Конкретно, слика је на пр. по теми претстављала и називала се „мадона“, а уствари то више није била готичка „Богородица“, него лик лијепе жене из живота и стварности, са свима значајкама и специфичностима жена из тадашњег друштва са значајкама у којима се изражава н одражава и њихова улога у друштву, као: и однос аутора како према том друштву тако и према њима самима.
Уз већ наведене има још неких проблема и појава у нашој ликовној умјетности о којима би наша ликовна критика требало да поведе рачуна и да помогне да се изађе из заблуда. Наиме, неки нашин сликари, нако су прешли на такозвану „нову тематику“, још увијек су у своме умјетничком стварању и обликовању заузети углавном само проблемима боја и њихових међусобних
1
падне упите срна аи
радара иреливнаињае грч гр»