Наша књижевност
еммганајадет а
и код нас, сивој и суровој Енглеској супротставио сунчани град социјалистичке утопије, сада је у свом најновијем комаду „Сан летњега дана“ суровој будућности, светском рату и атомским разарањима супротставио сасвим конзервативни, торијевски сан о повратку на старо, и благостање викторијанске епохе и тишину сеоског летњиковца.
Радња комада дешава се 1985 године, неколико деценија после завршетка трећег светског рата, у коме је страдала Енглеска. Велики градови су срушени, индустрија је разорена, а проређено становништво живи сад мирно и задовољно по селима. Нема више министарства спољних послова, нити је потребно да се води спољна политика. Сад коњи вуку кола, бензин и долари нису више потребни, електричну светлост производи свака кућа за себе, а пиво се прави да би се пило. Унук бившег индустријалца, у чијој се кући комад дешава, бави се у слободним часовима музиком, унука поезијом, сви заједно раде помало земљу и увече слушају песму славуја —- једном речи Енглеска 1985 јесте блажена земља Аркадија. Олимписки мир срећне поролице нарушавају, међутим, три незвана госта. У близини летњиковна спустио се ракетни авион са бизнисменом Американцем, са Рускињом, претставнипом неког Совјетског труста, и једним индиским научником. Мисија има тајни задатак да испита могућност експлоатације неке важне сировине за коју су заинтересоване две највеће силе света: Америка и Совјетски Савез. Домаћини дочекују мисију са неповерењем али гостољубиво. Лепа и хладна Рускиња све време говори строго принципијелно и узалуд настоји да друштвено просвети старог кућног слугу који је одавно заборавио шта су то синдикати, а шта радничка класа. Американац мисли на послове, а Индијац на науку. Али већ после неколико дана средина и њене чари почињу да врше свој утицај, Рускиња почиње да одговара на љубав музичара и да ужива у песми славуја, а пословни Американац, коме годи тишина, пије пиво и одмара се од зуке телефона, послова и буке велеграда. Домаћини најзад сазнају зашто су гости дошли и наговарају их да одустану од својих намера, чије би остварење нарушило њихов мир и тиху срећу. Гости, које је људска топлина средине натерала да скину са себе љуштуре које су навукли у нељудским друштвеним средннама у којима су до тада живели, најзад попуштају и Индус, ваучник, шаље извештај да се преварио у својим предвиђањима пи да квалитет тражене сировине не одговара потребама. Ракетни авион стиже да би их вратио у њихове земље и гости се са тугом и тешка срца растају од срећке земље Енглеске, навлаће опет на себе своје љуштуре и одлазе: Рускиња старом мужу у хладну Русију, Американац у лудачку вреву Волстрита, а УЛУС манастирској и испосничкој самоћи научног рада. Домаћини остају "срећни на своме дому у „сплендид изолејшн“ -— сјајној усамљености до које не допиру друштвени и политички потреси, где се дању говори о времену и о коњима, а увече пуши лула, седи поред камина и посматра ватра како вламса. Тај реакционарни сан вишег енглеског друштва, па и доброг дела средњих грађанских слојева, за чије би остварење аристократе-торијевци заиста били спремни да жртвују већи део енглеског становништва, Пристли је изразио тачно али конструисаним ликовима и папирнатим књижевним средствима по типу литературе која је на Западу, нарочито у земљама енглеског
5 7 језика, добила већ стандардну ознаку „литречер оф ескејп“ — литература бекства.
2,