Наша књижевност

510 Х 5 ; Књижевност

писца, који је у међувремену умро, он га саопштава, доводећи читаоца у искушење да му већ после неколико страница те лектире нељубазно примети како би боље било да је сценарио ипак изгорео. По типу Дос Пасосове технике из „42 паралеле“ пред сваким поглављем романа налази се понека спена снимљена „магичним оком“ само се, за разлику од Дос Пасоса, код Хакслија уместо људи појављују на сцени мајмуни, павијани, који симболично претстављају људе и воде трећи светски рат.

Мајмуни су и на једној и на другој страни, на капиталистичкој и на комунистичкој, и једни и други заробили су науку у лику Ајнштајна и свака страна држи по једног Ајнштајна на ланцу. Рат почиње тенковима, отровним гасовима, микробима и најзад се завршава експлозијом атомске бомбе која увиштава свет. Двесто година доцније, пошто је престала опасност од радноактивних зрака, Новозеланђани, који су једини, захваљујући географском положају свог острва, остали поштеђени, опремају научну експедицију која бродом полази у Северну Америку и тамо, у Холивуду и Лос Ангелосу, налази Хакслијеву карикатуру социјалистичког друштва — племе подивљалих потомака старих Американаца. Они живе у чудној друштвеној заједници, коју Хаксли назива социјалистичком. Пошто је људи остало мало, а сува клима и радиоактивност земљишта спречили су распадање, целокупна привредне делатност ове заједнице свела се на ископавање лешева, којих има у изобиљу, и на њихово пљачкање, свлачење и 'изување. Један Новозеланђанин заљубљује се приликом годишњих баханалија у неку младу девојку и, пошто су обоје прекршили законе заједнице, они беже у пустињу и траже неко место где би могли да живе и заснују своје племе... Мајмуни су што и људи, а бесмисао је суштина света —- то би био смисао романа који је, уствари, само парафраза познате модне енглеске досетке о два мајмуна који после трећег светског рата посматрају са једне палме последње људе који умиру и мајмун ће тада мајмуници: „Мзгледа да ћемо нас двоје целу комедију морати да почнемо испочетка.“

У Хакслијевом роману, ако се овај његов допринос светској литератури може назвати романом, нема ни једног живог лица. У њему, изузев заљубљеног Новозеланђанина, нема ни оних јалових изданака вишег енглеског круштва које је Хаксли раније у „Јаловом лишћу“ и „Контрапункту живота“ сликао с иронијом и који су претстављали једини реални садржај његових интелектуалистичких књижевних конструкција. Интелектузлац космополитског типа, навикао да се креће и живи само у свету интелектуалистичких конструкција и шема, Хаксли се увек поводио за књижевном модом, између два рата углавном француском. Подражавајући час Жиду, час Валерну, он је свој таленат и велику књижевну ерудицију, попут жалосних јунака његових књига, и сам јалово трошио и разумљиво је онда да су промена књижевне моде и америчка хегемонија у западном свету морали извршити утицај и на њега. тим пре што већ петнаестак година живи у Америци.

Док Хакслијева књига више одговара ексцентричном, деструктивном, садистичком укусу Америке, Пристлијев најновији комад „Сан летњега дана“ израз је типичних и најинтимнијих жеља и тежњи оног просечног Енглеза из средњих слојева (,мидл клас“) који је одлучио да на пролеће следеће године гласа за конзервативце. Пристли, који је своју књижевну каријеру вочео на левици и у позоришном комаду „Дођоше до града“, приказиваном

| | |

ле миуухаерикто ров дреса