Наша књижевност

Раскрсница - 5 = пл

више задужим, нећу моћи да отплаћујем и онда бадава сав овај труд да стекнем свој кров“... Вилу на Дедињу он зове — свој кров. „У невољи сетио сам се како си ми некад обећао да ћу са Бошком и Цаном бити равноправан наследник твог имања“... Онда је ишао у осми разред гимназије, а после тога ја сам га школовао пет година у Београду и две године у Паризу. Ни своју рођену децу нисам слао у Париз. Него, нека му је просто. Слушај сад: „Никад нисам мислио да се позивам на то обећање. Ти си ме, после татина смрти, исувише издашно помогао да бих смео очекивати још неко доброчинство с твоје стране...“ Нема ту ни једне једине речце истините. Никакву захвалност он не осећа.

Стана. Па шта хоће»

Петровић. Шта хоће» Тражи хитно педесет хиљада. Откуд ми2 Зна он врло добро да ја не зарађујем, да је ово што имамо моја и твоја очевина, да смо и своју децу и њега подизали од тог наследства. Све он то зна. Па опет... Можеш да се предомислиш, чика-Јакове, зато ти мени дај што је моје, па умри кад хоћеш. То је та његова дипломатска логика... Са женом не живи добро. С тастом се завадио око мираза. Преварио га стари ћифта. Сад се, ваљда, плаши да га и ја не преварим. Красан ми је синовац. И ја сам, будала, веровао у њега, поносио се њиме...

Стана. Можда му је страх Ушао у кости» Дете коме је отац пострадао у трговини...

Петровић. Друго је то. Мој брат није ни рођен био за трговца, И његово частољубље није ни род ни помози бог, а камо ли отац овој себичности... Навратиће ових дана. Жену и децу је одвео тасту у Ниш. Не знам, само, како ће у очи да ми погледа! Гадно време. Ништа више не разумем. Или сам се ја отпадио од света, или се овај свет отпадио од свега људског> (Пауза). Је ли устао Бошког

Стана. Облачи се.

Петровић, А ти му спремаш ствари2

Стана. Спремам.

Петровић. Добро. (Изиђе преко терасе).

(Писак локомотиве).

Стана. (И даље уређује ствари у коферу).

Бошко. (Има двадесетшест година. На њему су официрске панталоне, чизме и танка поткошуља без рукава. Долази са горњег спрата.) Мама, требало би да пожурим. Мој воз, ево, полази за четрдесет минута.

Стана. Обуци кошуљу. Озепшћеш.

___Бошко. (Сишао. Насумце дохвати са стола кошуљу и облачи је. Радосно, детињасто.) Војник, мама, мора да буде чврст и снажан. (Озбиљно, загревајући се). Много сам се запарложио. Последња два месеца Славко и ја радили смо као кртице. Бела дана нисмо видели... ЕХ, мама, што је то пројекат! Ако буду паметни да га усвоје, веруј да ће то бити најлепши санаторијум у нашој земљи. 2 Књижевност 4 “