Наша књижевност

ДВА СОНЕТА СА БАЊИЧКОГ ГРОБЉА Србислави Букумирсвић

1

Ако је и она с песмом потлеушке пала под рафалом на меке бусени,

ако јој у трлу кама све до дршке, хумко чедна, нежна хумко, сва у пени,

што ме љубав носи светлу без одушке ширином видика троздане јесени, што јој речи чујем док се тласе пушке, те речи јасније но живот у мени

Што шашћер — Знаш љубав, знаш јој изворишта О што бих се, борче, још једном борила

пи сто пута дала живот као ништа.

Што вичеР — Размрси сплет подземних жила, да се с тобом, борче, винем на попришта, у јуришу да бих без краја љубила.

П

Па усне јој пао увео лист руте,

пред трлом још каме, под душом — сикире... Ал рудне јој очи тамом несмркнуте

све смрти не мољу смрћу да умире...

Диже се и руком скупи тамне скуге и налло, белином врутка што извире, блисну и појури лаве подилнуте

у битке пред нама од свих поља шире.

дате а Маи МЕ КЕ Кеа АМУ Ирене