Наша књижевност

ЗАРОБЉЕНИЦИ — ДОБРОВОЉЦИ

О овом ће рату у своје време компетентни људи на компетентном месту дати своје компетентно мишљење, Тамо ће све бити подробно проучено и са гледишта чисте науке биће доказана и историска неминовност свега што се догодило. Али ко ће то да дочека2 Ко то да дочека, господине мој, кад је ту мој земљак, чика Тоза капетан, кафеџија из Лебана, стари ратник и Солунац, који је у том рату вршио тешку и одговорну дужност шефа менаже команданта Ш армије, и који већ сада има своје сасвим одређено мишљење о томе Чика Тоза нам овако претставља целу ту ствар:

—- Тај ли рат» пита он и заврти главом, ама ти ли питујеш за тај рат» Е па, брате, било је бегање до могање!.

Каже чика Тоза и заћути. Као вели: доста за оног који хоће да разуме. А засео, па као Турчин: леву ногу савио, пребацио преко десне, обухватио руком око глежњева и тако се одмара. Ча: почас принесе муштиклу устима, повуче неколико димова и изгуби се у размишљању. Велика му и четвороугласта глава, опаљено, изборано лице, и истрошен је, сувише истрошен за својих 56 година. Очи му мале, вазда сузне, скоро без трепавица; лево, поред широких ноздрва повећа брадавица; ретки, мало проседи бркови падају му преко горње усне, а кад се насмеје својим кртим, скоро детињастим осмехом, виде му се реуљавги, ситни и скоро црни зуби.

— Па како је после било, чика Тозор

— После ли — одговара он. Опет пушење и размишљање. А онда као да је нашао оно што је тражио: — Па ништа, — каже, после се уписа'мо у заробљеници и — готово!..

Дакле, епска природа није, то му се не може пребацити. Каже ти две реченице и мисли да је цело то своје ратовање испричао. Премда, као један резиме тог нашег ратовања није ни тако лоше. Просто те потстиче на нова питања;

— Стани, чика Тозо, полако, молим те. Кажеш: „уписали“ сте се у заробљенике! Ја разумем кад се каже да се неко уписао у добровољце. Али ово нисам чуо: да се људи и у заробљенике уписују!

— А ти ли мислиш: ја сам чуо! Јок, брате несам ни ја чуо, али шта ћеш му кад је то тако билог А ја се, да видиш, прво уписа" за заробљеника, па после се пишмани' те се исписа', а на крај опет се уписа'!.. Јес, богами, — смешка се чика Тоза и жмирка својим

'