Наша књижевност

Заробљеници — добровољци 39

Међу овим официрима Тоза нашао и неког земљака, па се како тако сместио у једној соби са њим и још двојицом.

— Ама, људи, истина ли смо заробени, бре људиг! — распитивао другаре кад је после непроспаване ноћи јутром устајао. Јер тешке га бриге мориле и мучиле мисли о оном што чека њега и његове. Али ипак се трудио да се то не примети, те окретао на шалу: — Ја, мајку му, куде стадомо заробљеници — добровољци! — па и чудио се и није, што им Талијани толико воде чес', јер цело ропство било У том да се пред ручак оде пред Команду по хлеб, док се други људи, цивили у гомилгма тискали пред пекарницама и сатима чекали на ред са врло мало изгледа да ће нештоин добити.

А за све то време, данима и ноћима, градом пролазио караван наших војника, Примораца или из Хрватске, који су грабили куЋама. Пролазио народ бучно, понекад и с песмом, понекад шенлучећи, и то чудно и мучно одударало од оног што је све ово избеглиштво преживљавало, притиснуто општом несрећом, мучено неизвесношћу и потиштено жалошћу, — то још више разгарало жудњу за кућом и оним који су на дому остали без заштите и помоћи и без вести. И тако, распиње жеља, и свега те прожима најдубље огорчење и мржња на оне који ти отимају то мало места под сунцем и твој тешким знојем заливен комадић хлеба.

_ Тоза засео са другаром пред кафаном и посматра поворку. Обојица ћуте, изгубљени у мислима.

— А ми кад ћемо2 — оте се питање Тозином другу.

Тоза се чеше по бради и не одговара. Намрштио се, па као да не чује.

— Него њи'но је друго, — наставља другар.

Опет ћутање. Изгубио се Тоза, Пред очима му васкрсава слика његовог Лебана. Кућа, жена, кћери, унучад. Навиру сећања, сав је Тоза у њима. И одједном га осваја помисао да је и сн тако могао. Чини му се тако детињски лакомислено што се сам пријавио, не покушав ништа да се куће дочепа. „А можда још није доцкан!“, синуло му кроз главу, и као наелектрисан пошао да тражи оног потпуковника.

— Ето, г. потпуковниче, — изложио Тоза брзо шта га пече, — срам, не срам, ама да ме избришеш из списак. — Како да избришем! — чудио се овај.

— Тако, — доказивао Тоза, а од срама и стрепње да неће моћи да га убеди свег га зној облио. — Ја сам човек стар, болан. Много ови наши видели 'ајир од мене, те ће се Талијани уфајде. __

— Ама не иде то тако, г. капетане!

_ — Ће иде, ће иде, — наваљивао Тоза. — Докажите ви на Талијани како ви ја казујем, па ће иде.

И потпуковник отишао и доказао. Погледао талијански официр

Тозу, одмерио га онако расходованог од главе до пете и смиловао му се.

1 |

К

пали

иу.

пили акте сте нит =

вунени РАИ РА

визу

меље ттаг

а љрдиљит

+. о у жањи“

бр ну ечи-=-ои

паса

пун