Наша књижевност

40 : Књижевност

Лакнуло Този и дошло му да загрли потпуковника, благодгран

као да га је од саме смрти спасао. И обећао му: _-_ = Има да те благосиљам доклегод сам жив, знаш г. потпуковниче. (Тоза не може да каже „ви“ човеку, кога је толико заволео.) — Знаш, ћу те знам за брата и рођенога, И ја, и моја баба и моји четрајес унучики! — и одгегуцао весео и чио као младић да одмах набави тај цивил, па да „ваћа“ пут чим пре.

А сунце фино пекло. Пролеће, дивно приморско пролеће, омамљивало и старо и младо, надахњујући слатком леношћу и тело и душу. Небо је било тако плаво, а море наше — да ли последњи пут наше» — Море расипало сву раскош боја и видика, сву чаробност својих дана и својих ноћи, и као невеста несуђеном који одлази даглеко, да се можда никад више не врати, давало се разиграно, пожудно, помамно, да је љубљени никад више не прежали.

Избеглице у хотелу „На плажи“ увелико се дали на летовање: сунчају се, купају се, а ноћу се забављају, играју карата, пијуцкају. Као жалили људи, па прежалили сву ту несрећу што се сручила на њих, те им дошло згодно да проживе још мало макар и „бежанијски“ да проживе. Па утолико им се лепше и чаробније чинило све то,

— Штета, — говорили су, — тешко је данас и помислити колико је то лепо!...

Али није било могуће не мислити. Прожимало је то сунце, проживљавало се то море, и то доприносило да се злој судбини не догледа краја, нити да се она У свој далекосежности схвати. ЈБуди се подавали нади, макар колико магловитој и неодређеној нади да је све то ипак само привремено и пролазно. И тако изгледали помирени са судбином и смејали се невољама, пре се смејали но што се жалили на њих... 43 Од непријатеља, међутим, ни — потамо се. Свега што је пре" ко среског начелника изразио жељу, а тек после и наредио, али срамежљиво некако наредио да се раскрчи онај простор на раскрсници пред Соколаном, јер је све некако изгледало, као да наши. њих опседају. Једнога дана нас међутим жестоко уплашили: позваше све официре да дођу са пртљагом пред хотел „Боку“. И дођоше људи, али их после неколико сати чекања опет распустише.

Али оно неколико сати чекања навело их да погледају у очи језовитој збиљи, од које су једнако бежали заваравајући себе свим могућим и немогућим претпоставкама. Па и сада није престајало то самозаваравање. Колале су коморџиске вести да су то Талијани хтели да их интернирају у некој касарни близу Херцег-Новог, па у последњем часу им отуд јавише да још није све спремно. Друге још није оставио оптимизам, те тврдили сасвим поуздано да није ни постојала намера за интернирање, већ их то само хтели да преброје па да их распусте кућама. Тумач Алкалај много. подбацио показујући да је необавештен, на чему му сви замерали, Јер овамо их он заробио, а сад ни то да не зна! На крају је као сигурно

трави фоке