Наша књижевност

ПР И И МЕ ан аиж ое је 1: Мај си 4 ЕНЕН

АЕ

т

прати пина РИВЕР РА

Заробљеници — добровољци 45

~ ЗА

„

остало ово: да се у близини спрема једна касарна, те се само чека да стигну мадраци за постеље и осуши „молерај“. УАје: Кренуше тако весело натраг у своје станове, налазећи у том повременом ослобођавању као једно знамење да ће их мимоићи зла коб заробљеништва. И тако прође још неколико дана у пријатној самообмани, У оној привидној слободи, у оном „вољно“, које се оставља осуђеном на смрт пред самим извршењем пресуде. Па стоји на вољу осуђеника и његовом душевном и духовном стању хоће ли се саживети са идејом да је све то некако привидно и привремено, или ће баш напротив на све могуће начине да потисне то сазнање из своје свести. Али свирепа стварност чинила своје да буде баш то · друго. На људима се добро видело како преживљују оно пречишћа- 2 вање са свим оним што је небитно у животу. Долазило се до сазнања о оном што је пропуштено и наопако схватано. Све се сводило на своју праву меру и стварну вредност, ту и тамо прелазећи чак у другу крајност. Недостајао је мир, утисци преживљенога били још несређени, још увек је то доживљено мучило и прити- џ скивало и то је мутило јасноћу мисли. | Али једнога дана, једва да је било свануло, зађоше карабини– јери са нашим жандармима од хотела до хотела, од склоништа до“ склоништа да траже и зову наше официре да са пртљагом дођу пред Хотел Боку. По нечему се осетило да је овог пута озбиљно. Цела се варошица узмувала. Пристижу официри, пристижу са њи– ; ма знанци и пријатељи њихови да их испрате. Тераса пред Соко ланом брзо је закрчена официрима и њиховим пртљатом. Према • њима, с ону страну улице, пред посластичарницом екупља се свет | и посматра их. Осећа се опште узбуђење. Има нечег симболично“ |

трагичног у овако бедном крају једне војске, која је, израставши: ђ из негдашње српске војске, преузела и њене светле традиције, ње-- | ну славу кроз победе и поразе, да се брзо однароди и дегенерише |

у слепо оруђе тираније да се попут жабе из познате басне распукне, пренадувена од самообмана и лажних хвалоспева, празна и штура, трула и немоћна. Ено их стоје тамо као неки кривци, ти официри без војске, а најпре би их то питао: камо вам војска» Али то нико не пита. Уопште, мало се пита, Говори се о најобичнијим стварима, баш као да сви хоће да забашуре значење тренутка који се проживљује.

У посластичарници се тога дана одједном створила и бела кафа, и шећер, и неко бело пециво (пошто је скоро читаву неде- | љу дана била затворена). Врви свет, улази, излази, опет се враћа, | само се заљубљени парови, засевши за столове, никако не мичу и без икаквог обзира на интересе посластичарке и људи који би као и они сели да се послуже, преживљују последње тренутке зајед— | ничког ћутања, тог најприснијег и најречитијег отиитења заљубљених душа. Ћуте они, као изгубљени у некаквом обрачунавању са | тим светом, коме они тако лака срца прелуштају све, али све само

и ли