Наша књижевност

42 у Књижевност

за то једно: да могу да припадају једно другом; и потиштени су, на смрт потиштени што се ни то не може. Жена једног санитетског капетана по трећи пут поручује кафу да би мужу дала сав шећер — као последњу нежност, као последњи акт њеног старања о њему. И објаснила би му, дала неки савет, опоменула ово и оно, али ништа не говори, јер само док наиђе реч па осети да то није оно што би она хтела да каже већ нешто сасвим друго.

Чика Тоза стоји пред посластичарницом и посматра шта се догађа. На њему је нов „цивил“ од некакве сумњиве тканине отворено сиве боје, с којим тешко да ће до куће доспети. Прилази неким другарима да им пожели срећан пут. ја поруке које ће понети собом кад пође кући. И обећава;

— Ништа се ти не брини. Ћу водим рачун. Ајде-де, знам ја како ћу да кажем.

Онда замире разговор. Осећа Тоза да га нешто стеже у грлу и не да му да говори. Некаква нелагодност све га јаче обузима. И жалост, бескрајна, неизмерна жалост. Заборавио Тоза све што га дотле одвраћало од таквог безотпорног предавања непријатељу. И стиди се. Осећа да се стиди. Нешто у њему говори да то није у реду, да то није право и поштено што се он враћа кући, док његови другови иду неизвесној судбини у сусрет. Како: зар он, Тоза — издајник2!...

Тоза тражи у очима другова прекор. Хтео би да му неко гласно и јасно пребаци што их сада изневерава, па да се брани. Да им објасни како је то код његове куће У којој је остала баба са кћерима и четрнаест унучади (јер три зета такође пошли у рат). Али зар само он има куће, а његови другови немају2 Зар је лакше тим млађима који су такође оставили жену и незбринуту децу2 Зар свима лакше но његовима, који ће увек имати „И леба и с леба“ у тој кафани коју је ионако више водила његова баба но он2

Замислио се Тоза, изгубио се у сећањима. Како је то било 1915 кад су се повлачили кроз Албанију И онда је војска напуштала земљу. И кроз какве невоље пролазили, кроз каква страдања2!... Додуше, нису одлазили у ропство, то нису. Напуштали су борбу да се после понова у њу врате. Док сад... Само, пита ли се тор Пита ли се како ће и куда ће сад кад је У овима који одлазе Мирко који му онда код Ћукуса живот спасао, и Ставра с којим је на Кајмакчалану био заједно рањен>

Не распитује Тоза даље. Он се окреће и трчи што га ноге носе до свог свратишта, брзо се преоблачи, узима оно мало ствари и све трчећи опет се враћа пред Соколану.

Тамо засео онај исти потпуковник и допуњује списак. Око њега јагма. Прогура се и Тоза међу те људе.

— Забележи и мене, г. потпуковниче!

Овај га погледа зачуђено:

— Како2 — заусти да пита,