Наша књижевност

Заробљеници — добровољни 43

~

— Ич ме не питуј, г. потпуковниче, молим те. Ти само запише: Светозар Милчић, капетан из Лебане.

— Добро, — одговори овај. Још једном загледа Тозу, заврте главом, видело се: ствар му није била у реду, али забележио.

Стаде Тоза весео међу другаре, сињи му се терет са срца „скинуо. Другари га гледају и смешкају се задовољни.

— Што направи сад овојг — пита га његов земљак.

Он још био задуван.

— Ћути, само кад се Несам задоцнио! — и одмахну руком, задовољан што га срећа ни овог пута није изневерила...

После су међутим још дуго чекали на полазак.“ Било скоро подне кад су стигли аутобуси да их поведу. Прво пођоше генерали и некакви Енглези из енглеског посланства у Београду. За њима пођоше виши официри. Онда наста ново чекање. Једва једном наиђоше камиони за ниже официре, и онда се свету који је посматрао указа незабораван призор: како је изгледало да неће бити места за све, наста гурњава и очајно отимање ко ће пре да уско"чи у камион. Осетили људи да им официрска част у питању, шта ли! Најзад, Врховна команда потписала уговор о предаји, па како би они своју Врховну команду обрукали2!... Човек би рекао: Спопао људе страх да нешто — не дај, боже! — не остану, па погугбили главе!...

Али и кад се укрцаше, не кренуше одмах. Осташе камиони начичкани људима да чекају. Око њих и мало даље, на тротоару, знанци, пријатељи, понека вереница, пријатељица, жена. И стражари, разуме се. Жена једног капетана брише сузе, Муж је теши, прекорева, потсмева јој се:

— Немој тако. Нема смисла, Видиш како она госпођа не плаче!

Та госпођа, жена оног санитетског капетана, једна висока. "плавуша, видело се, с муком се савлађује, понекад се осмехне да саму себе превари. Не усуђује се да проговори, јер не верује себи. Не верује да не би бризнула у плач, и не верује да би те њене речи казале то што она осећа. „Растанак, зарг“ питају њене очил „А зашто“ и као да се упиње да схвати значење тога И да се одбрани од свих претпоставки које су јој узвитлале свест, откри"вајући јој поред страшне неизвесности и сву њену беспомоћност да ма шта у томе промени. Стоји она ту и гледа мирно како јој животног друга одводе, можда за увек одводе, а она ништа на чини да одбрани своју срећу! Несхватљиво јој све то и, премда то није дошло потпуно неочекивано, ошамутило је и не да да ишта до краја домисли. Упрла поглед у мужа, и никад речитије, никад нежније и дирљивије није исказана љубав, оданост, стрепња и "бескрајна жалост, но што је тим погледом било казано. Скамењена је од жалости, миче уснама, али глас јој се не чује. Осмехне "се благо кад јој муж, и сам У оном истом грчу у коме и она, с вре"мена на време рекне:

— Буди ми јунак, срце моје!

Ре ва

=

теми