Наша књижевност
44 Књижевност
Већ је и време ручку. Неко изнесе из кафане тањир са јелом. Сад се људи сетише да су гладни, То унесе живости у оном .суморном чутању. Неки поскакаше из камиона да потраже јело у кафани. Прену се и она госпођа:
— Јеси гладан — успела је најзад да каже нешто.
— Нисам, — одговара јој муж као из сна и већ је понова утовуо у своје мисли.
— Донесите му, госпођо, нешто добро, видећете да ће појгсти, — нашали се неко из камиона.
И она пође. Изгуби се у оној гунгули пред кафаном, а после изађе са тањиром пасуља и боцом вина. ;
— Ала се пуши! похвали онај исти.
— Јесте и ви гладни — упита га она госпођа. — Сад ћун вама донети.
И заређа тако да нуди и послужује све из камиона. Као да је хтела још сада, док се нису честито ни упознали, да привеже те будуће другове свога мужа; као да би да им остави у аманет љубљенога, па нека се воле и старају једни о другима. И као да је ипак нашла неку утеху, она им кад заклопараше мотори на полазак, свима пружа руку као старим знанцима, као најмилијим пријатељима, а најпосле њему, своме мужу.
А овај се саже, зггледа јој се у очи, дохвати јој руку и пољуби је. И опет оно исто:
— Буди ми јунак, срце моје!
Раставише се. У облацима прашине, који се дизали за камионима још се за врло кратко време назирале силуете оних који су остали да за њима тугују.
То је било 24 априла 1941 године.
Жак Конфино