Наша књижевност

к ЕБ ил Е вв но с Е

СВ. 1 ГОП. У БЕОГРАД ЛАНУАР 1950

РОМЕН РОЛАН ЈЕДАН ЖИВОТ У ОВОМ ВРЕМЕНУ

1.

„Постоје ступњеви кривице, али кривица остаје кривица“. (Ролан: Доћи ће време.)

Изабрали би га за претседника републике — да је хтео. Мо-

гао је постати светац, као онај са Ганга — да је само рекао „да“. Затворили би га радо у кавез своје академије и претрпали свим почастима које припадају делу седамдесетогодишњака — да

је само ћутао.

Али старац је био несавитљив.

(Није хтео ћутати о њиховим пословним махинацијама у одељку „култура“ разгранатог људског предузећа „Капитализам“.)

Зато су ћутали они о њему.

Грађани либералне Европе у његовој младости могли су у корак ићи са њим, јер су тадашњи његови снови вукли свој корен из апстрактног. Али су му следовали уздржљиво када је почео да оштрим ножем савести сецира законом заштићене идеале њихових уџбеника. И стали су га мрзети, када је, ударивши по њиховој савести, прешао на страну потлачених.

Појачани нагони за влашћу код фашистичког дела Европе захтевали су искорењивање човечанске мисли, Пресита, одвојена каста грађанства у табору фашизма, немарним гестом филозофског скептицизма, одбија апел на савест, Лукаво, с маскираним научним формулама, потсмева се страсти и пожртвованости, које Ролан захтева и сам показује.

Он је то могао да преболи. Они који су хтели да га прекрију смртоносним ћутањем и који су спаљивали његова дела и сами су самртници. Они који су живи, и они који истом долазе, слушају га. Девет десетина човечанства, утонулих у беду и понижење, свет су коме се он обраћао. Због тога је изгубио право на улаз у храм лихвара. Али га због тога воле потлачени и сви они који желе преображај овог света.