Наша књижевност

СВАДБА ТУ

Стрељачка чета не дође за дана. Изгледало је да се раскошна "Ђуришићева свечаност одлаже за ноћ. Затвореници који су запамтили прошлогодишње ноћне покоље, а њих је ту било још десетак живих, ниско погнуше главе, Више нико није имао снаге да игра карте или збија шале. Замуче и весели коврчасти Гугић, који је све дотле одбијао могућност погубљења, спаде с ногу и поблијеђе у лицу као послије великог излива крви. Опет се усшеташе људи да у звекет окова утопе оне непријатне шумове уздрхталих "зглобова који глупо и без потребе а сасвим непобитно одају страх, то осјећање у оваквој прилици сувишно, некорисно и стидно.

Било је тужно погледати ове одрасле мушкарце, већином плећате, стасите и здраве, храниоце породица, чија ће дјеца бити сирочад под туђим ·„стрејама, или јединце, узалудне наде родитеља с чијим животима ће се угасити огњишта и развити црни барјаци над сламеним крововима. “

„Има ту толико орача да исхране девет села, косача и чобана да изиме хиљаде оваца, има ђака и студената који би прославили бистрину и обдареност црногорску и има бораца довољно да разбију талијански батаљон или њемачку чету — а све им то не помаже, и управо баш то. је разлог да овако прерано нестану. Ноћ је отворила поноре за ове људе, потоке који ће до јутра тећи мутни од крви и мрачне шуме колашинске чије ће се звијерке преситити људским месом. Више од педесет породица нема сана у ову ноћ и сва љубав и откупи, и све жеље и молитве и завјети — узалуд су...“ :

(С тим мислима, уморан од двоструких напора, заспа Тома Књажевић крај плачљивог синовца.

На другом крају собе лежао је Мишо Вуковић, успаван ратним успоменама из 1912, 1913, 1914, 1915 и 1916 године, које су, редом причали стари Рељић и стари Томељић, вршњаци и другови из борби за ослобођење Санџака и Метохије, који су сјекли 60дљикаве жице скадарских утврђења, стигли на Брегалницу и тукли Швабе на Мојковцу. ;