Наша књижевност

Свадба 49

Иво Маргић, с модром чворугом од Куковићева штапа на челу као првом осјетном ратном успоменом, гледао је дотле разрогаченим очима како Тадија Чемеркић оштри мале и велике, криве и свакојаке затвореничке ножеве, бритве, бритвуљине и ножиће који су се сад показали у неочекивано великом броју. Наслоњен леђима на пећ с терзиски поткупљеним ногама, човјек с кожном капом и суровим лицем страсно „намиче“ оштрице прво брусом, затим гладилом, затим оквасивши чуперак длаке над зглобом своје лијеве руке, проба могу ли да брију. И кад је постигао задовољавајући степен оштрине, Чемеркић предаје нож сопственику уз обавезну кратку напомену о чувању и употреби:

— У рукав иза лакта га турни овако отвореног, а онда: држи горе руку да ти сјечиво не испадне при везању. Послије, ако ти „ђевер“ буде неки покраћи, само му повучеш жалац испод грла да нема кад ни да викне; а ако буде неки дугајлија, ћукни га испод ужичице, овако, па закрени косином, испод ребара. Само не у кост, јер може да се заломи нож, а онда нијеси ништа учинио.

Од тих ријечи и слика које су оне наметале, Маргићу се замути и иначе мутно свјетло пред очима, и он се скљока у угао покрај пећи, сав жут као воштана лутка. Окупише се око њега и почеше да га прскају водом и трљају мокрим крпама, али он се није враћао све док се Мано Радоњић не сјети ракије и док је Ри-

сто Обрадовић, уплашен узбуном и заведен надом на награду, нај-_

зад не донесе. Пошто је повратио и окријепио сапатника, Мано и сам натеже боцу, с образложењем да тиме унапријед спречава несвјестицу, остави нешто мало за друге и сасвим се развесели па гласно и искрено пожеље да Маргић што чешће изводи овакве вјештине које отварају врата ракији. ;

Још су скоро сви били будни иза поноћи кад се као обично угаси свјетлост у граду и затвору. Централа је у то вријеме престајала с радом кад год „војвода“, болесно створење без сна, није био у Колашину. Само у ову ноћ, гашење свјетлости је за затворенике претстављало нешто више и мрачније. Неки на лежајима а неки и не старајући се да их нађу, обувени и обучени, с ножевима испод пазуха и с чврстом одлуком да их употријебе, они су покушавали да заспу и да сном скрате мучно чекање. Неки и успјеше у томе, али су се трзали и будили на сваки глас за зидом и сваки оштрији корак страже у дворишту.

По равномјерном дисању изгледало је да Чемеркић спава док су Лукић и Томељић близу њега шапутали, Први се жалио на несаницу а други потврђивао да и њему она досађује, онда први запита шта мисли Томељић о овим новајлијама а други одговори да стрељачка чета неће пазити на ситне разлике између нових и старих, за њу су сви једнаки,

— Некако, бога му, затрајаше партизани ово од Шавника овамо — рече Лукић — рачунао сам... некако... Прије три дана су могли бити овдје.

4 Књижевност