Наша књижевност

„ЕР

50 · Књижевност

— Сигурно организују позадину, — брани их Томељић.

— А могли би они извршити опкољавање Колашина, — наваљује Лукић да провјери своје наде. — То би нам могао бити спас ако не закасне.

— Па јесте, могли би, — каже онај други, више да му не иштети вољу него што би и сам тако нешто“ мислио.

Чемеркићу смета тај шапат и хтио би да га прекине, али се у посљедњем тренутку уздржава: можда је ово посљедњи заједнички конак, можда им је то посљедњи разговор, ко зна хоће ли кога жива сјутрашње сунце угријати. ЈЊути га и сама ријеч „спас“, нервира га онај бојажљиви пљесниви тон којим Лукић изражава, сасвим неизвјесну сенку наде немоћног створења, али жаљење ипак преовлађује над љутњом и Чемеркић слуша даље.

— Знаш ли, Томељићу, да ми се дохватити пушке: чини ми се ни мртав је не бих испустио! Ја имам некакве невјеште руке и. аљкаве навике, за мене су други радили и то ме, видиш, упропастило... Гледам прије: ја нож не умијем наоштрити. А зар ћу умјети да га забодем четнику у трбухР И поред најбоље воље, сумњам у то. И много сам неиздржљив, али: сад ће љето и јесен, до снијега бих имао времена да се очеличим или да погинем као човјек, а то је крупна ствар, Томељићу! Осим тога бих се осветио сам и унапријед, а то је много друкчије него кад чекаш да те други осве-

· ти... Ја сам, ако ћемо право... Слушаш ли ме, Душко»

— Слушам, само ти продужи, — храбри га друг.

— Ја сам слаб човјек, ако ћемо право размажени гад; дојадио сам и родитељима и друговима...

— Ала ти ноћас сипаш пепео, — кори га Томељић намјештајући узглавље. |

— Нијесам ја, то сигурно други пуши...

— Не пуши нико, него се ти, друже, посипаш пепелом по глави као на часу самокритике.

— А јесте, али хоћу нешто друго да кажем. Знам колико је мој живот био некористан и такве ствари, па кад би га поново добио... Стегао бих срце, Томељићу, и постигао бих да ме уброје у борце!

— Све је то лијепо, Момо, али је далеко, човјече, и... магла.

— Маглаг А о чему другоме да причамо, чиме би прекратили оваку ноћ> Покушавао сам ја да се домислим како би се избавили одавде: од тога ме заболи глава а користи нема никакве. Ето, није мој мозак за те ствари, нијесам ја као Чемеркић коме кресне у главу баш оно што треба и што се може.

На то се Тадија накашља, чинило му се да је сасвим незгодно да прислушкује разговор о самом себи.

— Спаваш ли, Тађог — упита га Томељић да види је ли вољан за разговор.

— Спавам, — подсмјехну се овај и звекну ланцем повлачећи ногу.