Наша књижевност

А а

Ма У И и

Књижевнсст

52

небесног сукоба историских снага не вриједи много и није паметно збуњивати се и саплитати чувањем те ситнице. Много је боље радити и снагу разливену и разложену у мишљење, осјећање, маштање, у стрепњу и свладавање страха, у сузе и прикривање суза, у колебање и враћање — сву ту снагу скупити и бацити на један фронт против непријатеља. А све то Чемеркић није могао разумом постићи и усмјерити; то мора бити природна склоност и моћ: 407. вјек од дјела. Њега да је Партија зграбила, изградила би бољшевика првог реда; а, кад би могао да бирам за себе или свог најмилијег, рецимо за мог сина који не постоји, какве особине да му дам, дао бих му те какве има Чемеркић...“

, Теорија о човјеку од дјела није без везе с легендом о талонту и њеним претјеривањима врло популарним међу трулим интелектуалцима, који стварно и нијесу неки људи од дјела или талента а, под маском оцјењивања, узели су на себе дужност да потцијене и дјела и таленте и одушевљење, ту златну везу између прошлих и будућих успјеха ослободилачког човјекова рада и дара. Чињеница да је Лукић покушао да на своје најмилије ликове

накалеми нешто из теорије тих агитатора вјечног чекања хероја који се по свему разликују од обичних људи — показује само његову збуњеност сасвим разумљиву У тој отсвуд и свиме стијешњеној средини. /

Понекад стварно изгледа да људи који. раде или се боре, не-

"мају много осјећања ни довољно мисли. То је зато што они не-

мају времена да се размећу жалбама на судбину, ни навике да плачу и балаве и брбљају о својим сумњама, као што раде они други што ништа друго и не раде. Н

Кад би Тадија Чемеркић пустио „срцу“ и сузним жљездама и славинама на вољу и кад то не би сматрао срамотом, — открила би се друга слика иза оклопа једне сурове хладноће и једноставн= припросте чврстине духа и тијела. И да осуђеници тих дана нијесу били сувице заузети сами собом, видјели би да је груби човјек из Брђа сасвим изгубио сан, да без воље и само.силом прогута она два-три залогаја дневног оброка, а од тога му је лице посивјело и очи се замутиле; да више не поздравља онако живо и не тресе оковима онако снажно и сигурно. Од тога би им још теже било. - ;

Ноћу је он слушао лупу цокула и кундака по дворишту, дозиве и неразумљиве поноћне. разговоре унутрашњих и СПОЉНИХ стража и топот патрола по мртвим улицама све до јутра. По дану је уморан и смућен од неспавања, али, чим склопи трепавице, пред очи му излази врх Брђа и Туста планина пуна неке дроњаве дједе погнуте и заузете брањем коприва. Он препознаје ту дјецу, иако су за годину дана нарасла и изџикљала у висину, танушна, мршава, оно што се каже „основана и непоткана“, Као што и мора бити кад се о коприви хране. Хтио би да их дозове, али га онда обузме жив стид што их је препустио љутој глади, стид оштар као