Наша књижевност

Свадба

физички бол који га буди, и — он с приличним олакшањем види шипке на прозору и њихове ледене крстове који га бране од прекорних дјечјих погледа. Било га је страх од тих снова толико су јасно показивали како је уморан и како више не може да влада својим несложним жељама. 5 Једном је заспао усред разговора, сједећи, с главом насло– њеном на зид, и одмах — чинило му се да још не спава — видје сам себе како гази некошену траву оног лијепог пропланка на Штавној, одакле се види и Беране и Андријевица и оних десотак кућа Матешева на Тари и добар дио лимске долине. Под буквом огорелом од чобанских огњева стоји партизански стражар, грбав и по свему сличан Ивану Рајчићу, само некако заједљив и строг. — Дошао си2 вели он, а Тадија не може да одреди је ли то питање, пријекор или пријетња и бојажљиво признаје: — Дошао! А оне другове што си оставио у Колашину... Брига тебе за њих, је ла — Шта им могу ја, не може се... — одговара Чемеркић престрижен оним оштрим зеленим погледом као маказама и потпуно збуњен. — А могао си своју кожу извући чим ти је приврућило! Да нећеш можда и медаљу да тражиш што СИ побјегао Ар Испитује онај даље и вјешто га прибија уз ону букву, затим у• њену ватром проширену дупљу. На потиљку и леђима Тадија већ осјећа болан притисак унутрашњег зида шупљине и како се под

притиском таре и сипи угљевље са 'огореле унутрице. Буди са

с главом утрнулом од бола и косом пуном креча, с чуђењем гледа огуљено мјесто на зиду и онда се од јада смије, погледом гледа грбавог Рајчића и кроз смијех гласно пита:

— Људи моји, зна ли ми ико рећи зашто је човјек у сну таква кукавица» Хахахаха, смијешно сам нешто снијевао, ко би то вјеровао!

Наравно, не прича друговима шта је то сањао, али се и без њихове помоћи лако досјећа откуд му такав сан.

Првих дана по доласку у колашински затвор све његове Мисли биле су у служби једне жеље — да се дочепа слободе, било сам као Милован Дожић, било с два-три друга као Боснић. Знао је да су сви ти бјегунци стигли до партизана и да су до сада изгинули сви сем Боснића, а можда је и он — али, каква је срећа погинути с пушком у руци при овој несрећи и понижењу! Једна једина, поштена и отворена смрт — према овим свакодневним, ћудљивим, муклим и неславним.

Али, како првих дана није нашао прилику да измакне, у међувремену се саживио с овим људима, упознао до танчина њихове душе с малим манама и значајним врлинама и некако брзо постао члан те несрећне породице и један од оних на чије се мишљење У њој много полаже. А стварно је туги било нечег породич“ ног, неке сличности у лицима и покретима и истовјетности мисли и жеља — мразом патње и ударцима невоље искована заједница с малим И ватреним распрама унутра и чврстим јединством према

писин луде

у

пр

нези == Ги

риае