Наша књижевност

Ки

54

Књижевност

онима споља. Неки од тих људи потсјећали су Тадију на другове погинуле још у првим љетњим и јесењим борбама, а Мишо Вуковић је толико личио на његовог брата да га је у два-три маха и назвао његовим именом „Милија“, осјетивши притом потмуо бол што «сви које воли — гину. Заволио је Томељића с његовом доста неокретном чврстином и старог — „мудраца“ Рељића, који није баш досађивао мудровањем; затим Тому Књажевића и два дробњачка дјечака: Јакића и Јоцовића, иако није могао разликовати како се који од њих зове. Као неким чудом, душа му се отворила за све који у овој кући вену, без обзира да ли су ћуталице као Никола Ојданић и Гојко Окиљевић, или дрски довитљивци као Шуковић и Вуксановић, било да су крупне људине као Пековић и Меденица, или слаби и немоћни као мали Пођанин, грбави Рајчић или болесни Ратко ЈБешевић. -

Посљедњих дана кад се број затвореника смањио, кад су их догађаји тако тијесно збили и тако грубо суочили са смрћу — видио је Чемеркић колико је потребан овим људима навиклим да их води и учи. Јасно му је било да их више не може напустити: личило би то на издају коју је он мрзио више од крађе, пљачке или било, којег злочина укључујући ту и родоскрвњење. Можда му нико не би пребацио за тај корак; можда би то остало непознато. нарочито сад кад је погубљење тако близу и тако сигурно да неће остати ока за свједока — али, он то ипак више не може учинити, не што би се плашио да ће га мртви другови прекорити или живи казнити, него само због себе и оних граница које човјек сам себи поставља осјећајући се не као животиња него као друштвено биће. Он који је тако снажно доживио љепоту борбе и У њој створеног другарства — није могао сам себи тако нешто дозволити.

А баш тих дана се указала једна танка и тијесна могућност за бјекство.

У задњем дијелу дворишта, гдје је од набацане земље и годинама гомиланих отпадака тло прилично подигнуто те горња ивица затворског зида није тако недостижно висока као на другим мјестима, стајала је стражарница од обојених дасака и с кровом од ћерпича наслоњеним на зид и зашиљеним скоро пола метра изнад његова руба. Раније је ту у току затвореничке шетње дремункао Палачко-стражар, мамуран од пића а ипак толико будан да би осјетио ако му човјек стане на главу; касније је Палачка замијенио Рајачевић, али откад је Јован Марковић скренуо главну пажњу на капију и на ту страну одвукао „главног лисца“ — ова стражарница је чувана само погледима издалека који су се лако могли заварати. Ако би човјек неопажено ушао у стражарницу а тб би се постигло под заклоном „живе завјесе“ од шетача или неким испадом у кругу који би привукао сву стражарску пажњу на себе — могао се изнутра без муке успети пречкама до крова на врху зида, једним ударцем пробити кров и једним скоком прећи у сусједно двориште. Можда се тамо не би наишло на пуно госто-

.