Наша књижевност

примство, али би се сигурно нашла нека сјекира за кидање окова, а послије тога: баште, плотови, дворишта и кривудави сокачићи дали би колико је довољно заклона од ока и куршума и могућности да двије брзе ноге изнесу кратки живот до првих шумарака. Сад је та стражарница као нека лукава и пакосна замка привлачила мисли и погледе Чемеркића и дању и ноћу, а нарочито на шетњи у дворишту. Већ се плашио да самим својим погледима не изда ту тако лијепу могућност и само се кришом и испод ока, као стидљив љубавник, могао увјерити да још није умакла. Чим би Рајачевић пошао према углу с кога се стражарница боље види, Тадија би почињао да зебе, трни и псује „Гледај лисца, сунце му јарко, сјетио се...“, а чим би нека од многих затвореничких шала привукла стражарску пажњу на себе, овај чевјек је, гурајући своју кожну капу на потиљак и навлачећи је на чело, савлађујући дрхтање удова створених за скок и удар, шапутао „Сад би могло; ух, сад би лијепо било! Као поручено.“ И — све се опет сводило на гледање, на заљубљено и јалово иживљавање у гледању, које, како у љубави тако и у другим биткама животне борбе, може да прогута човјеку "најбоље часове а понекад и најбоље године и да, према приликама, навиком да се пропуштају прилике, од смјелог направи колебљивца а затим и кукавицу. Јаче него икад У животу, Чемеркић је сад осјетио зебњу од душевне подвојености у којој га силне снаге вуку у борбу за живот, на митраљеску свадбу слободе, а још силније везују „сметењачком свезом“ за ове људе вјерне, племените и драге а осуђене да неславним путем пођу у смрт.

А смрт се тих дана била жестоко закосила. Пијана од крви, глува од плотуна, слијепа од убојног дима и блијеска — она више није имала времена, а ни потребе, да се завлачи у мрачне канцелариске просторије, да чита писарске глупости и у њима тражи дозволе и одобрења у облику блесаво састављених четничких пресуда па да према њима појединачно бере у сужањству увенуло људско цвијеће. Коса смрти звиждала је над сјеверним крајевима Црне Горе, гдје су и од прије само људске жетве биле богате, сваљујући на откосе — с“"једне стране младе главе партизанске, с друге стране сиједе и просиједе, крупне и брадате четничке главурде згодне још само за ношење кокарди. ЕЈ

) Настављале су се борбе и ређале побједе пролетерских дивизија, војске која је још увијек налазила начина да изненади непријатеље снагом и оружјем, вјештином покрета, мајсторством опкољавања и муњевитим продорима. Изгледало је да тој сили више нико не може стати на пут. ФЊемци и Бугари још нијесу стизали, Недићевци су се лукаво задржавали негдје на границама Србије, а Талијани, слабији него икад, бавили су се само припремањем отступнице и топовском паљбом упразно. Капетан Ђуришић, који је у почетку примјењивао нешто што је он називао „енглеска тактика“ а што се уствари сводило на чување својих снага у чекању да се заморе савезници и исцрпи заједнички непријатељ — комунисти,

тв И ит

ли = ва