Наша књижевност

Хроника 67

чекивано укорачити у процес нешто треће, и може укочити борбу у једноме стадију — као што је сада, рецимо, обострани страх сила укочио сукоб у продужено стање хладна рата — или ће једна страна примити пораз, а друга отети победу, с тим да ће надживети пораз и победу и поражени и триумфатори, јер живот на овој планети, то је питање животодавнога сунца и интерпланетарних односа. Дође тако човек и до момента хумора: да ће, док је живога сунца над. нама, интелигентан страх са обе стране сила ипак најзад победити. И осмели се човек да две силне и велике државе сравни са оном двојицом из Аристофанове комедије, који су такође желели да један другоме дохакају, али им је интелигентан сбострани страх диктирао свега овакве заједљивости. „Како си, стари друже, како се осећаш“ „Како се осећам Врло рђаво. Тачно као и ти“. Али да оставимо Аристофана: Зар не избија прави хумор из онога што Русија поручује Америци, са тобожњом искреном шалом: „Нико живи им не прети, а они надали хистеричну дреку да су морали прићи фабриковању супербомбе“. Не мање хумора има у ономе што Америка, такође на уши целога света, поручује Русији: „Ми, наравно, имамо хидрогенску бомбу, али нека се зна: све док нисмо нападнути, нећемо бацити из ваздуха ни шаку песка“.

За завршетак, док смо још при мало веселијем расположењу, да, са љубазном дозволом, упутимо првој конференцији за споразум и сарадњу једну молбу, и два просечна питања на која бисмо желели да нам се даду непросечни одговори. Молба је: да нам се сачувају просечне смрти. А два питања: „Какво ће бити стање света кад таленти људи не буду више имали никаква послаг Чему ће служити, у пустињи, ма и уз најсавршенију демократију, живот који не вреди живети2

Исидора Секулић