Наша књижевност

Хроника ИЕ

својој уобразиљи. Код сваког минерала спекулативни минералог имао би да каже „минерал“, и његова би се наука ограничавала на то да ту реч толико пута понови колико стварних минерала има.“з), Критичар чији би се посао свео на то да констатује, на пример, да ли једна песма јесте или није, према формулацији Наска Аганова, одраз „наше конкретне очигледне данашњице“; личио би умногоме на тога минералога. И његова би се критика „ограничавала на то да ту реч толико пута понови“ колико стварних песама има. Нажалост, такве се формулације заиста понављају у нашој критици „толико пута колико има стварних минерала“, односно песама, и критика се тако у крајњој линији сведе на „установљавање да су сви минерали одиста ми-

“

нерал,“ односно да сви минерали који нису минерали нису минерал.

Природно је да се „на овај начин неће доспети до нарочитог богатства одредаба“. Таква критика, поред тога што је заморна и некњижевна, потпуно је некорисна и у крајњој линији бесмислена. Јер све „евидентне истине“, на калуп оне о „нашој конкретној очигледној данашњици“, које за обичног човека значе читав низ сасвим одређених, опипљивих ствари, претварају се, када доспеју под власт чаробног штапића нашег критичара, у голе апстракције. Када једном изгубе своју реалну, опипљиву подлогу, када јабуке престану да буду јабуке и место њих добијемо, по речима Маркса, „апстрактну претставу „плода““, онда такве „евидентне истине“ престају да буду и евидентне и истине и „наша конкретна очигледна данашњица“ престаје да буде и наша, и конкретна, и очигледна, и данашњица. Она се претвара у неку мистичну, апстрактну категорију, у неку ванземаљску „супстанцију“ чулних, овоземаљских ствари, у чудесну земљу, чардак ни на небу ни на земљи, чије тајне зна само критичар са чаробним штапићем. Он једини, кажу, познаје тајне путеве којима се улази у ту земљу, али их, као сваки чаробњак и врач, никоме не казује. Понекад, истина, он о свему томе говори у разним својим алегоријама и параболама, али све те његове приче могу само да дочарају лепоту те чаробне земље, оне не дају кључеве од њених вратница. Таква је једна парабола и она о крошњама у дрвећу код Наска Аганова:;

„Наше доба је велико. Дјела која су извршили и извршавају наши радни људи надахњују нашег човјека на још веће и поносније подвиге, Али, да би се умјетнички одразило то херојско корачање у социјализам, потребно је, у првом реду саживити се, срасти са том истином и тек онда као младица, чврстим коренима везана за тло — шумити крошњом свог талента — тумачити наш живот“.

Не знам да ли је ико научио да пише помажући се тим магичким ритуалом, који потсећа на ону причу из једне предратне збирке пародија, причу о песнику који је, сходно некој својој теорији, постао дрво и настанио се у Кошутњаку као седма буква лево. Ако је и покушао, не верујем да је успео.

Тако се у појмове, за које су људи веровали да су бистри и свима разумљиви, увлачи она „тамна сенка магије“, коју је споменуо Петар Шегедин на конгресу књижевника. Писац који уместо књижевне критике из дана у дан слуша проповеди о томе како треба да се „саживи са нашом стварношћу“, да „прожме себе истином о животу“, неће ништа ново научити о тој стварности

5) К. Маркс и Ф. Енгелс: „Света породица“ (1845).

6 Књиж вност

тд"

7 пиће Уа АГ