Наша књижевност

а

и о томе животу, а још мање о томе како да о њима пише; више је вероватно да ће заборавити и оно што је знао. _Овакве констатације о апстрактности једног дела наше критике, о шаблонској и догматичарској примени марксистичких поставки, о грубом и вулгаризаторском свођењу њене улоге на агитационо-педагошки инструмент „проповедања“ извесних нормативних принципа, не потичу, наравно, „од јуче“, нити су то нека нова „открића“ у области естетике. О њима се већ прилично дуго дискутује, а понешто се и писало; више се, истина, дискутовало међу писцима, него што се писало. Песници су, природно, тражили да се у критикама пише и о њима, а не само „поводом њих“, да се пише и о њиховим песмама, а не само да се поводом њихових песама апстрактно дискутује о „борби за израз код сваког писца“; они су се с правом тужили да и у најзрелијим и најбрижљивије писаним критикама ретко налазе конкретну уметничку анализу својих радова и аргументисане-судове о њиховом квалитету. С друге стране, и критичари су, нарочито међу младима, и сами осетили да њиХово апстрактно и суво расправљање о општим питањима и њихове педагошко-дидактичке „проповеди“ мало користи доносе младим писцима, који се још увек боре с најелементарнијим тешкоћама свога заната. У последње време могло се јасно запазити да је критика, нарочито у омладинским часописима, постала живља, занимљивија и конкретнија, да се у њој више расправља о такозваним занатским проблемима и „поклања више пажње форми“ него што је то досада био случај, да се она све више приближава некој врсти аналитичке критике, која се оснива на конкретној и детаљној анализи уметничког текста.

Међутим, у неким од таквих критичких осврта тај преокрет је још увек само привидан и формалан. У њима се „само привидно прелази преко апстракције“ и приступа конкретној анализи текста, али се и даље тврдоглаво остаје при апстрактним, априористичким општим поставкама, које, претворене у круте, окамењене догме, настављају да живе својим апстрактним, привидним животом као и раније, у виду различитих сентенција и проповеди, којима је прошарана критика, и критичар се узалуд упиње да посредством тих окамењених, шаблонизираних формула успостави неки живљи контакт са садржином текста о коме расправља, она стално узмиче и отима се њиховој власти. Са таквим критичким освртима догађа се оно што је Маркс писао у „Светој породици“:

„Спекулација, која је из различитих стварних плодова начинила један „плод“ апстракције — „плод уопште“, мора, да би доспела до привида неког стварног садржаја, на неки начин покушати да се од „плода“ уопште, од супстанције, врати поново стварним разнородним профаним плодовима, крушци, јабуци, бадему итд. Но колико је год лако од стварних плодова произвести апстрактну претставу „плод“, толико је тешко од апстрактне претставе „плод“ произвести стварне плодове. Чак је немогуће од апстракције стићи до супротности апстракције, ако се не одустане од агстракције“. И у осврту Наска Аганова на збирку песама Слободана Галогаже опажа се настојање да се приступи тзв. аналитичкој критици, да се „из апстракције „плода“ поврати стварним природним плодовима“. Али и он, као и многи други критичари који покушавају да приступе таквом конкретном проучавању

.