Наша књижевност

текста, „не одустаје од апстракције“, од мртвих, окамењених догми: До каквих се резултата и закључака долази у таквој врсти анализе, засноване на апстрактним шемама и формулама, најбоље се види из следећег критичаревог тумачења двеју песама Слободана Галогаже:

„Пјесма „Очи“, која у цјелини одише пригушеном еротиком, говори о треперавим чежњама босанских дјевојака, што је заправо малограђанско прилажење нашим, не мање од мушкараца храбрим, јунакињама из Народноослободилачке борбе и изградње, и да не постоји оно неколико ријечи у посљедњој строфи, којима се хтјело еротске побуде покрити фразом напредности, ова би пјесма стајала потпуно-у раскораку са збирком, која претендује да одрази нашу стварност. На истој линији напудравања индивидуалистичких стихова ,,социјалистичким“ пелудом, налази се и пјесма „Снови мале дјевојке“ која и сувише зрелим, на мјестима врло тугаљивим очима ишчекује свог суђеног“.

Покушајмо да дамо кратку анализу ове „анализе“. Једна од оних апстрактних шема, о којима смо раније говорили, то је овде критичарева претстава о „нашим, не мање од мушкараца храбрим, јунакињама из Народноослободилачке борбе и изградње“. Таква претстава о босанским девојкама постала је уочавањем извесних њихових конкретних и реалних особина и квалитета, као што су јунаштво, храброст, учешће у борби и изградњи итд. Али када такву претставу, која има своју животну, реалну подлогу, критичар спекулативним путем прогласи за једину, свеобухватну, коначну и неизмењиву формулу о босанској девојци, када од тако добијене апстрактне шеме створи једну од својих догми, онда и такве конкретне и реалне особине и квалитети као што су јунаштво, храброст итд. отргнуте од своје реалне, животне подлоге, изоловане од свих других особина и квалитета који чине „читаво богатство човечјег и природног бића“, постају голе апстракције и окамењене догме. Онда престаје свака могућност да се храброст, јунаштво итд; здруже са другим, исто толико људским особинама и осећањима, као што су љубав и чежња, лепота босанских девојака, треперење њихових чежњивих очију“ итд., јер у критичаревој апстрактној шеми нема за њих места.

Долази затим критичарева констатација о „еротским побудама песника“. Читалац који буде потражио ту песму у Галогажиној збирци (јер је Наско Аганов не цитира ниједним стихом) осведочиће се како у њој нема ничега што би повредило „морална начела“ и најстрожијег пуританца. То ће исто закључити када прочита и песму „Снови мале девојке“, у којој, по речима Наска Аганова девојка „и сувише зрелим, на мјестима врло тугаљивим очима ишчекује свог суђеног“. Под претпоставком да „мала девојка“ овде не значи дете, у коме случају верујем да нико жив не би уоште писао такву песму, сем у некој бизарној жељи да илуструје фројдистичке хипотезе о сексуалитету код деце, ја не схватам шта су то „сувише зреле, на мјестима врло тугаљиве (!) очи“, и не видим каквим би то другим очима требало да девојка „ишчекује сеог суђеног“ до ли онаквим којима о њему сањају и све друге младе девојке, тј. природним. |

Но није овде важно одбранити·песника од оптужбе да пише „еротску“ поезију. Важније је констатовати да таквим својим оптужбама критичар у основи показује битне ознаке оног „малограђанског прилажења“ питањима о љубави, моралу, „зрелости“ и „незрелости“, које пребацује песнику, и да су

6%