Наша књижевност

4 дре о ту ИВ

ж

ЗИРРР Пау дат За а

и: Би Ва зри ли И 4 Ив ДР

ПА МА а ОРИ

т

84 Књижезност

таква схватања о животу и моралу уствари оно право „напудравање социјалистичком пелудом“ извесних пуританско-филистерских норми о „пристојности“

и „непристојности“, које се понекад провуку у наше уобичајене критичарске ·

„проповеди“, а да и сами не приметимо да се ту не ради ни о каквом социјалистичком моралу, већ о обичној поповштини.

Таква филистерска и, у суштини, конзервативна схватања о моралу, поезији, о човечјој природи, претстављају крајњи и нужни исход спекулативне процедуре канонизирања извесних основних марксистичких принципа, она су логична и неминовна последица вулгаризаторског и у суштини идеалистичког процеса окамењивања и фетишизирања појединих поставки о идејности, типичности, хероизму, моралу, које, претворене у догме, губе сваки људски, животни и човечански смисао и претварају се у своју супротност, у инструмент оправдавања и подржавања свакојаких примитивистичких, реакционарних, антихуманих и антиуметничких тенденција у литератури. Такве апстрактне шеме и калупи могу се испунити свачим што се коме прохте, оне подједнако могу да послуже и да се најбоље уметничко дело оцени као безвредно, и да се најјевтинији кич прогласи за образац велике уметности.

Међу такве апстрактне шеме спадају и наше претставе о формализму, декаденцији, „модернистичким застрањењима“ и другим „рецидивима“ буржоаске уметностњђ које су се у главама појединих критичара, а преко њих, нажалост, и у свести њихових читалаца толико замаглиле, побркале, деформисале и расплинуле, да су изгубиле свако конкретно значење и постале синоним за сваку бесмислицу или глупост, ознака за све што је негативно, штетно или ружно, или из било ког разлога „не одговара нашој стварности“. У растезању и деформисању тих појмова отишло се тако далеко да поједини критичари, као на пример Наско Аганов, приписују утицају „декадентне поезије“ и употребу таквих „ђачких“ рима, као што је сликовање „драгим“ са „благим“, које су биле „избанализиране“ још за живота Бранка Радичевића.

Но примена ових термина није увек тако шаљиво-безазлена; поред проглашавања сваке бесмислице или почетничке невештине за формализам или декадентство ми ћемо у нашим часописима и листовима наићи и на критике где такви термини, претворени у застрашујуће и мистериозне формуле, служе да се жигоше и анатемише сваки полет људске мисли, смелост у изразу, тежња за обогаћењем још увек оскудне ризнице наше поезије, где се најсмелија и најплоднија истраживања у области људске мисли и поезије стављају под индекс и под дејством магичних формула критичаревих претварају у неку врсту табуа, којима је зазорно приступити, а камо ли им у лице погледати. Са таквим случајевима ми се, на срећу, нећемо срести у критичким освртима о којима је овде реч, јер се у анализи већином почетничких радова младих песника ретко пружа прилика за такву врсту магичке операције. Али није без интереса установити како критичарева пасија за оперисањем таквим формулама налази одушке и када се ради о младим песницима, који се још увек боре са елементарним тешкоћама свога заната, чија остварења још увек дају мало материјала за плоднију анализу и коначне оцене.

Когод би желео да импровизује и овлаш скицира извесну општу и оквирву слику о данашњем младом песнику, о његовом људском и књижевно“ лику, свакако би најпре, и као најбитније, констатовао коренит преображај који

.