Наша књижевност

Хроника [5]

се одвија и већ доста поодмиче и у његовој свести, и у првим плодовима његовог књижевног рада. Између његових литерарних преокупација, његових наклоности и страсти, његовог начина живота, све до најситнијих свакодневних навика, послова и брига, и животног и уметничког пута једног, свеједно ког грађанског песника из раздобља између два рата, постоје исто толико битне и квалитативне разлике колико су битне и квалитативне разлике између живота којим данас живимо и предратне друштвене стварности. Не видети или

потценити преображај који се одвија у свести и у књижевном стварању мла-'

дог песника, значи не видети и потценити и преображај наше стварности, У којој је он поникао и израстао као песник. Довољно је прелистати прве, ма колико скромне и невеште плодове његовог рада, да би се у њима нашли многи квалитативно сасвим нови акценти, нове теме и нова расположења, нова надахнућа и нови заноси, којих у предратној поезији није било. Истина је да, као што Наско Аганов вели за Галогажине песме, „ведра, оптимистичка перспективност“ младих песника „у већини није поткрепљена снажним сликама и мислима“, да су њихови стихови пуни „неке имагинарне радости“, да њихово „форсирано пјевуцкање изнад радилишта не одражава наш снажни ход“, да својим „распјеваним оптимизмом и празном идеализацијом кратковидо појевтињују наш живот“. Али „ведра, оптимистичка перспективност“ остаје им даље битна ознака њихове поезије; и поред многобројних својих недостатака, она је у нашу књижевност унела један нов, радостан и полетан акорд, нови, пилоднији и реалнији дотицај са животом.

То је оно најбитније што читалац открива у лику нашег младог песника. Међутим, ево како види тај лик други рецензент на збирку песама Слободана Галогаже, Душан Пухало:

„Ако бих покушао да једном сликом опишем утисак који на мене оставља збирка песама Слободана Галогаже, та би слика могла да изгледа овако: налазим се у соби обложеној дебелим баршунастим тапетама у којој увијек влада тишина. Један отворени прозор гледа на сеоски пејсаж, јесенски или прољетњи у сумраку у коме је све нејасно осим руменог неба на западу. Тај сумрак је „плав“ као што је „плав“ и дан и прољеће у овим пјесмама. Звукови живота допиру у ту собу измијењени, ослабљени и због даљине нејасни. С часа на час се пејсаж освијетли, чини се као да је изненада синуло сунце и настао дан, чак се виде и сјенке неког људства које ради, неких машина, фабрика =— али то је варка и све се опет враћа у исту сумрачну тишину, у којој пјесник, сам у соби, изговара неке тихе .ријечи“,.. ~

О коме је то песнику реч Ко је тај младић који „у сумрачној тишини своје собе, обложене дебелим баршунастим тагстама, изговара неке тихе ријечи“2 Из кога је он то доба сишао у данашњицу, међу „људе који раде, машине и фабрике“, са какве ли је прерафаелистичке слике пресликан тај бледуњави серафимски лик, у каквим је то тишинама симболистичких Нп аи =1есје салона венула та „тиха, сјетна, у се повучена, у тишину, осаму и природу заљубљена пјесникова личност» У једном тренутку учинило ми се као да нам писац дочарава лик јунака из једног Хисменсовог романа, који је провео цео свој живот у таквој једној „зачараној тишини“ баршунастих салона, окружен старинским књигама и портретима, ретким и фантастичним биљкама, скупоценим вазама, опојним мирисима и напитцима. Али нас критичар убрзо разу-

ера И

Е 5 Е

"овас еанте “= клање -