Наша књижевност

; . , г ћ | .

202 ; Књижевност

Пороту, да је ма и само донекле започео да чита ту тобож непознату Парницу о куповини и продаји, није искључено да би што и опсовао, али је искључено да би написао што је написао! Зашто Из једног сасвим простог разлога: у овој „непознатој“ приповеци непознат је једино наслов. Све остало је врло добро познато, јер све остало је девето по реду Причање Вука Дојчевића. Наравно, његов наслов у оригиналу је „Каква јеђа таква међа“. И наравно, ту се прича о старом даскалу из Приморја и пиперској баби која је у њега наручила икону светог Николе зимњега, а он јој подметнуо „светога Стевана, младунче и дјаче, што га је једва гарила гарка на усници, мјести светога Николе, којему је сребрна брада до појаса...“ Као сувише књижеван, можда, наслов оригинала није се допао уреднику Пороте, „листа за правне и државне науке“. Зато га је преудесио за своје правне п државне потребе. Не слутећи све то, и не проверавајући ништа такође, Скерлић је донео погрешан закључак, и не хајући што ће нас тај закључак и грешка из њега проистекла најпоузданије увести у круг његових радних навика, врлина које су у њему бујно цветале и опасности које се тихо и безбедно легле.

Приређивач Целокупних дела Ст. М. Љубише у издању Библиотеке српских писаца, Велимир Живојиновић је пропустио да нас о томе обавести. Поред свих очигледних претензија на исцрпност, он се по овоме питању понео као да Скерлића уоште није читао. Његов оглед, међутим, и сувише речито говори о противном. добар део у њему посвећен је побијању Скерлићеве оцене ЈЂубишина књижевног рада. Претпоставка да се код Скерлића запазило једно, а превидело друго није нимало вероватна. Уосталом, таква претпоставка би, чини се, била и незгодна: зато ћемо је одлучно одбацити. Али, кад њу одбацимо, шта ће нам остати као разлог за објашњење што Скерлићев тобожњи проналазак није расветљен

"ма и најкраћом напоменом негде под текстом или у садржају изда-

ња2 Не знам. На то питање немам одговора.

Овде сад ваља поштено признати да то није једино питање на које ме је наша најпотпунија расправа о ЈЉубиши подстакла да, каткад узалудно а каткад успешно, потражим одговора. Идући, колико се год могло, пажљиво Живојиновићевим стопама, пипајући и накнадно проверавајући све што се уобличило и такорећи окаменило у њима, ја сам лутао и'морао да лутам, упадао у маглу и опет излазио из ње, јако задовољан кад се мој скромни плен није сводио само на сенку, као у већ изложеном случају Скерлић-Живојиновић. Границе мојих моћи нису биле неисцрпне. Њима се придружиле околности које су стојале изван и изнад њих: недостатак потребних књига и публикација, сиромаштво библиотека у Београду, и тако даље. Тиме се, ма да нехотице, моје задовољство повећало: посла ће остати и за оне који се касније њега буду прихватили. Као у народној несми:

Што пропусти дијете Грујица... :