Наша књижевност

Прилози проучавању Ст. М. Љубише 201

стину како се, и у чему, Скерлић преварио, то мишљење за сваког савесног истраживача и љубитеља остајало је и даље да виси, да збуњује, све док се не нађе неки добровољац да га, побеђујући своју леност, пресече и реши.

Није искључено да се овде ко јави с приговором: није ли та ствар можда сувише ситна Вреди ли око ње губити време» Али је приговор неуместан и може доћи само са стране необавештених и неупућених. Није то нимало ситно ако писац као Јубиша има штампану приповетку о којој нико ништа не зна и која није досад ушла ни у једну познату збирку. То је ваљда јасно упућенима и неупућенима. Да се не узима у обзир ауторитативан став којим је Скерлић објавио своје откриће, већ и по наслову који је он навео, Парница о куповини и продаји доиста се не налази ни у једној досад штампаној Љубишиној збирци. А ако се, и поред свега, један од најугледнијих некадашњих наших књижевних критичара преварио, као што се — да кажемо то први пут јасно и отворено стварно догодило, неће ли његова грешка, судећи по начину како је могла постати, бити поучна каснијим књижевним истраживачимаз Те поред те опште користи садржане у свакој педагошкој поуци и методском поступку, неће ли нам она, случајно, као посебну корист, открити на живом примеру начин Скерлићева рада, какав је био и морао бити можда у знатном броју случајеваг Један овакав ситан, летимичан, али стваран увид у пословање знаменитог књижевног критичара мора бити користан не само за боље разумевање, но и за правилну оцену његовог рада. Његове критичарске врлине, као извор његове снаге, постаће тиме јасније; његове мане, извор слабости, такође. И да ли је, онда, све то тако незнатно и неважно

Најпростија анализа Скерлићеве грешке показује ово. Порот а2) за 1880 донела је доиста једну ЈБубишину приповетку под насловом на који је Скерлић указао. Да је само на томе указивању остало, ствар би била у реду. Али је он отишао корак даље, поводећи се несумњиво једино по наслову који је свакако, као библиографски податак принесен туђом руком, имао пред собом јасно и тачно записан. Како је, иначе, вероватно хитао да посао што пре пусти из руку, он сам није нашао времена да провери каква је то приповетка. Забављен, уосталом, највише књижевном оценом Љубишиног рада, могао је још помислити да једна приповетка више или мање за ту оцену неће бити пресудна. И како у дотле штампаним Љубишиним збиркама, које је морао имати пред собом, стварно није имало ниједне под насловом Парница о куповинимн прода ји, као савестан човек он је будућим приређивачима и издавачима, прилично поносно, истина је, не само указао на њу, већ их упутио да буду савеснији: јер, ето, све дотле приповетка је промицала незапажена. А међутим... Да је Скерлић имао само мало више времена, да је потражио „лист за правне и државне науке“

%) Лист за правне и државне науке, год. 1, Београд; власник и уредник Милан Ст. Марковић. ;

7 Књижевност