Наша књижевност

200 Књижевност

о животу и раду Љубишину код писаца који су о њему раније писали. А међу тим подацима било је и таквих за које се никако не може рећи да су неважни.

Може ли се о једном писцу дати потпун, исцрпан оглед пре но што се доиста утврде стварне појединости, неопходне за проучавање његовог делаг Зашто да не2 Може, вероватно; и може свакако; само је питање: колико ће такав оглед заиста бити ваљан у сваком погледу. У извесном смислу — да се до краја разумемо — може он бити скоро беспрекоран: као, ва пример, образац стила и језика, логичног извођења из застрањених осећања, завидне речитости и сјајног, полетног, или плаховитог полемичког, или величанствено мирног а као пламен светлог и разорног сатиричног тона, и тако даље. По свима тим особинама, и другима које му се могу још додати како би постао пример у својој врсти, да ипак не допринесе каткад нимало, а каткад врло мало објективној истини и познавању ствари коју тобож жели да расправи. И, ако треба ма и само један пример из наше књижевности, није ли такав Недићев оглед о Змају као песникуг — Јасно је, значи, да без критичког проверавања, без поузданог уочавања и постављања сваког податка пол светлост стварности и правог, истинског догађања нема ваљаног проучавања. Има једино фабулисања, бајки за велику и малу децу, корисних такође, несумњиво, али посредним, удаљеним, јако заобилазним начинима.

Један такав податак — да пређемо одмах на пример који ће оно о чему је реч најбољег да објасни — налазио се код Јована Скерлића. Говорећи шта је све ЈБубиша написао, Скерлић је давно већ забележио: „Најзад, београдска Порота, 1880 године, донела је његову „народњу правну причу Парница о куповини и продаји, која није ушла ни у једну од његових збирки“) Приличан је број оних који су посла тога писали о ЈЂубиши, било као приређивачи издања његових приповедака, било као њихови приказивачи или иначе, а да нико уопште није хтео да се осврне на Скерлићево тврђење и откриће. Да се то схвати, међутим, не постоји доиста никакво друго разложно објашњење изузев урођене лености или, да се финије изразимо, кретања по линији мањег отпора. Па и кад се, на послетку, човек реши да узме изглед као да схвата то што је несхватљиво, мора бити разочаран кад ни код Живојиновића не нађе ништа, чак ни алузије, на загонетку коју је Скерлић поставио. Свако тврђење, па и Скерлићево, разуме се, мора бити или тачно или нетачно. Но томе што се Парницао куповини и продаји, и поред оног што је Скерлић открио, не налази у Целокупним делима која је Живојиновић опремио, мишљење великог критичара вероватно је погрешно. По томе, опет, што нигде није поменуто ни оповргнуто; што није изведено на чи-

1) Ј. Скерлић; Писци и књиге Ш, Београд, 1920, с. 7. Оглед је, иначе, први пут објављен у Летопису, 1908, књ. 248.