Наша књижевност

ПРИЛОЗИ ПРОУЧАВАЊУ сл5 М. ЉУБИШЕ

Први део: Питања библиографије

Приличан је број оних који су писали о Стефану Митрову Љубиши. Говорено је о њему као човеку и као писцу. Проучен је његов живот и његово дело, и дат суд и о једном и о другом. Све је, истина, рађено у облику мањих или већих расправа, не у виду монографије. Општа карактеристика највећег дела тих огледа је да су писани врло речито, и, бојати се, уколико речитије утолико непоузданије већ у ономе што се тобож сасвим извесно знало, а да су недовољно убедљиви, па чак и противречни у извођењу крајњих закључака. Не само кад је реч о писцу, већ и о делу. Студија Велимира Живојиновића временски је последња међу свим овим радовима, а писана је са пуно претензија како на исцрпност тако и на последњу реч по предмету Љубиша. Објављена је као предговор уз Целокупна дела Стефана М. Љубише у издању Библиотеке српских писаца. Само то издање, у две књиге, Живојиновић је приредио и за штампу. Постарао се, како сам каже, да дође до свих, а не само књижевних Љубишиних радова. Побринуо се и за текст и његову исправност, што је, разуме се, за сваку похвалу. За свој оглед, колико је познато, хтео је да се послужи не само објављеном, но и дотле необјављеном, архивском грађом. Због тога је одлазио до Будве, ЈЉубишина родна места. Трагове архивских истраживања као да је ипак нешто потеже пронаћи у његову огледу. Могућно због тога што нису довољно, зналачки видно и вешто истакнути, па се донекле може стећа утисак као да их уопште нема. А то је, мислим, штета. У сваком случају, заснована — као што се веровало — на научној основи, рађена — као што се такође мислило — са пажњом и брижљивошћу, читава студија прошла је прилично незапажено. О њој није писано. Врло је вероватно да никог није разочарала, а за нашу сре дину ни то није мало. Можда је понеког и- одушевила, но то је за ширу јавност остало непознато. Па опет, ако је само допуштено рећи, ја сам од ње више очекивао. Није она мене изнонадила књижевним својим обликом — њен писац је човек који уме и има шта да каже — већ чињеницом што је углавном обиловала подацима до којих су дошли и сви други који су ЈБубишу проучавали. У понечем, истина је, имала је и коју појадиност више но код других. Али ни у једном тренутку, чак ни узгредно, чак ни шале ради, она није покушала да расправи противречности у стварним подацима