Наша књижевност

Прољетне напасти

На вјетру дједу дршће брада док сикће попут љуте гује: због поља и због винограда Илији светом свеца псује.

А тад, одједном, неста таме. Побјего облак попут звијери. На старој клијети кров од сламе у сјају сунпа сав трепери. И сусједи док сви појуре да виде шта им усуд узе,

у хладном оку дједа Јуре први пут видјех кметске сузе.

И први пут ми на ум паде мисао врела, пуна жара,

да кмет и бога мрзит знаде једнаком мржњом ко и цара;

· да сељак с правом урла, тули, на судбу што је одвећ глупа: док цар му с леђа ремен гули, по тикви тврдој бог га лупа;

и да ће једном да се тргне у глави кад му нагло сине, да бога силом с власти свргне и с пријестоља де пара скине...

(1950)

ПРОЉЕТНЕ НАПАСТИ

Са звуком поче... Канда нетко такну гитаре старе зарђалу жипу.

На прозору се завјеса одмакну _

и пјега сунца клизну ми по липу.

Из сна се тргох. Озебле ми ноге опет су повод мутним снима дале, те сву ноћ сањах бесмислице многе, пријетворне жене, коцкаре, будале.

А тад, одједном, као сидра на дну нестаде ноћних утвара што даве, и погледи ми, разгаљени, падну "по сагу збиље, по тратини јаве.