Наша књижевност

ПИ И у ЊУ

964. : Књижевност

рачун Срба, тежње српских капетана да и сами постану феудалци, подвојеност између високог и нижег српског свештенства, супротност између мађарских сељака и мађарског племства, између српског народа коме се додијало да гине за цара и српских капетана који цару служе. И основне карактеристике појединих јунака трагедије одговарају њиховом друштвеном положају и чине их типичним претставницима одређене друштвене групације: „ћесар“, слаб да силом угуши отпор и заузда противнике, присиљен је да се служи лукавством и лицемерством језуита; Бачањи, претставник мађарског племства, које се осилило, бахат је и насилник; митрополит Вићентије, распусник и глава одрођеног свештенства, тражи ослонац у Бечу; српски капетани, који уз народне брину и своје бриге, махом су колебљиви, оклевају и доцкан се одлучују за борбу; међу чиновницима у служби цркве и царске власти влада подвојеност између оних који су за митрополита и цара (Матула) јер им се чини да је то пут да се обогате, и других (Јамбрековић) који виде да је њихово место са народом; мађарски сељаци су за борбу против спахија и цара, а појац, који је изучио школа шесторо је за цара и за поделу спахиских имања првацима што започеше бој.

Стопедесет година после Сегединчеве буне, у време националног покрета Срба у Аустроугарској, за Милетићев покрет и „Уједињену омладину једва да је било погодније теме да илуструје стварни положај Срба у Војводини, а сигурно је да у целој литератури онога времена, па и добар број година доцније, није било књижевног дела које би рељефније, историски тачније, са већим разумевањем и на ширем друштвеном плану поставило и решавало — истина у облику историског комада, према тадањој моди — проблеме пред којима се налазио национални покрет Срба у Мађарској. По тој својој особини, по ширини друштвеног и историског плана на коме се одвија радња трагедије, по сложености проблематике и броју и изразитости карактера „Пера Сегединац“ одвојио се од свег драмског стварања у Срба онога времена и „Станоје Главаш“ Ђуре Јакшића на пример, по томе квалитету поређени са „Пером Сегединцем“ Лазе Костића делује као наивна сеоска приповетка Јанка Веселиновића у поређењу са романима Светолика Ранковића. Није зато чудо што је „Пера Сегединац“ и од аустриских власти, које су га забраниле, и од књижевне критике (Скерлић), па и од публике, која је у време анексионе кризе на претставама „Пере Сегединца“ приређивала демонстрације, сматран за изразито политичку литературу.

Но није само по свом садржају и реалистичким сценама „Пера Сегединац“ слика свога времена — он је то и по својим слабостима, које су, у исто време, и одраз слабости целог Омладинског покрета чији је члан, идеал и идеолог био и Лаза Костић извесно време. Заснован на стварним тежњама српског народа у Војводини за ослобођењем испод „туђинскога ига“, како се то онда говорило, Омладински покрет имао је грађанско, опортунистичко воћство коме је било више стало до крупних речи него до крупних дела, а крупних речи било је утолико више уколико је било јасније да дела неће бити. Зато се од Лазе Костића, сина грађанске породице, грађански васпитаног, књижевно формираног на лектири немачке романтичарске „Уштт ипа Огапс“ периоде — покрета не, мачког, у основи немоћног и капитулантског грађанства, није ни могло очекивати да ствара ван форми владајућег књижевног правца свога времена. И, ма колико то изгледало парадоксално, уколико су проблеми третирани у тим ро-

.