Наша књижевност

–

Хроника 265

мантичним књижевним узорима имали реалнију основу или бар ширу и судбоноснију, утолико је и њихова књижевна одећа бивала блештавија, а садржина мутнија. За проблеме и питања, којим је време било бременито, немачки романтичари, енглески, па и француски, махом су тражили одговоре и јунаке у грчкој и римској митологији или у далекој националној историји, јер хероја и херојског у стварности углавном и није више било и јер је грађанска класа, чије је револуционарно време било прошло, све више постајала класа филистара и полтрона. Било је у стварности много разлога за побуну, за борбу за бољи и човека достојнији живот, за једнакост, за правду и слободу — изражавање таквих тежњи позитивни је и напредни биланс романтизма (све док и у литератури романтизма нису преовладали мистика и реакционарне тежње за враћањем на идилу „добрих старих времена“) — његове слабости су и слабости времена и „јунаци“ романтичара махом су папирнати, измишљени ликови који говоре дуге, реторичне тираде и своја претерана осећања изражавају широким гестовима. Улога песника помало се сводила — да употребим једно некњижевно поређење — на улогу кириџије који више и гласније потстиче коње што му је јасније да они неће извући товар узбрдо. И историја „Пере Сегединца“ садржавала је многа питања пред којима се српско друштво у Војводини налазило и век и по после несрећне Сегединчеве буне, но изгледа да је Костићу било јасно да за учмале, запарложене, филистарске душе пречанског грађанства њена драматика више није била довољна да их покрене на акцију. Као и свим неодлучним и колебљивим људима, којима је потребно жестоко пиће да би се одлучили да нешто предузму, тако је и праунуцима „Пере Сегединца“ историју његове буне требало досољавати и зачињати уздасима, клетвама, српством, Косовом, издајом и отровом да би се гледаоци комада натерали да разбију бар неки фењер на улицама Новога Сада. Отуда је и уз крваву, потресну и истиниту трагедију неуспелог устанка Пере Сегединца, испредена и његова лична, у основи мелодрамска „трагедија“. По тој личној трагедији Пера Сегединац није само трагични јунак неуспелог устанка и његова драмска кривица не састоји се само у томе што се, будући и сам помало спахија, колебао и није умео да види ко су му прави савезници у српском и мађарском народу. У комаду он преживљава и своју личну трагедију —- у двобоју убија вереника своје кћери што чини његову личну трагичну кривицу због које ће требати да испашта, а за овим следе и готово сви облигатни реквизити романтичне трагедије: Перина кћи Јула, жалећи за вереником, одлази у манастир, да би избавила оца од мука прерушава се у католичку думну, доносиоцу бочицу отрова, а кад он херојским романтичним гестом одбија да прими отров, како би своју кривицу окајао до краја, она испија отров и пада мртва. У томе романтичном делу комада заиста има претеривања, крупних речи и трагичних гестова. У њему има и нејасних места, психолошки немотивисаних, (преображај Пере Сегединца после двобоја и погибије Милана, однос митрополита Вићентија, његове „рођаке“ Љубице и Јамбрековића) наивних сценских решења (бегство Вићентија кроз тајни пролаз) сувишних екскламација, прекомерног заклињања и зазивања бога што је све у контрасту са вешто вођеним драмским расплетом у четвртом и петом чину и са јасним и озбиљним стиховима у том делу комада. Пада у очи и различита вредност стихова —- снажних и јасних у реалистичким сценама (преговори са Мађарима, сцена У судници итд.) и замућених, неразу-

11 Књижевност

Ди

маја лога,