Наша књижевност

не 275

време када сам једноставно морао да одустанем од шале. Јер ово што сг спрема није само још један рат. Фашизам — то је крај нашег света...“

Нама изгледају сасвим разумљиве и оправдане ове Чаплинове речи. Штавише, изгледа нам да је било готово немогућно један овакав филм, који треба да се одликује истинитошћу концепције хитлеризма, тачношћу у изношењу историских чињеница, њихових узрока и последица, у суштини један историски филм, решавати методима комичног којима се Чаплин служио у својим ранијим делима. И то у толико пре што је тренутак био трагично озбиљан, што је претила непосредна опасност човечанству од фашизма баш у данима када је

Чаплин свој филм конципирао, носио у себи и почео да га реализује.

Па ипак, Чаплин је у томе успео, изузимајући једино у говору од шест минута на крају филма, о коме је малопре било речи. Он је у томе успео служећи се у историско-политичким деловима филма памфлетом и гротеском, али гротеском која је, захваљујући Чаплиновој генијалности, досезала до високог ступња уметничког остварења.

Познато је да је гротеска, то јест преувеличавање у карикирању ликова и догађаја, непожељна и шкодљива за један прави уметнички израз, али кад гротеска није откинута од стварности, кад она стварност не изобличује, него је. као што је то случај у филму „Велики диктатор“, баш одражава, онда је она, по мом мишљењу, не само политички кего и уметнички оправдана.

Да је Чаплин ликове Хитлера, Мусолинија, Геринга, Гебелса, Штрасера итд., који су у животу, у стварности, били дозлабога гротескни, приказао било којим другим методом комичног, а не уметничком гротеском, он би неизбежно упао у апстракцију, у нереалност, и филм би у тим својим политичко-историским деловима био осуђен на пропаст. Није стога било без разлога што је тадашња реакционарна америчка штампа, наклоњена Хитлеру, на глас нападала „Великог диктатора“, замерајући Чаплину да се од привлачног комичара претворио у дивљег пропагандисту.

Прве сцене „Великог диктатора“ приказују ровове империјалистичког рата 1918 године. Пред нама је исти онај „мали човек“, с његовим осећањем злосреће и несигурности, који нам је приказан у ранијем Чаплиновом филму „О десно раме“. То је Јеврејин берберин. Тешко контузован он доспева у болницу. Следеће сцене филма приказују тог истог берберина после две деценије, у Немачкој, у доба аустриског „аншлуса“, у Хитлеровом гету. Тај период времена од две деценије берберин проводи у болници, и не слутећи, пошто је од контузије изгубио моћ памћења, велике промене које су сеу свету одиграле.

Совјетски филмски критичар Лејтес, ваљда из страха да му се не пребаци космополитизам и нископоклонство према америчкој кинематографији што се усудио да пише о Чаплину, напао је овај Чаплинов поступак у стварању филм· ске фабуле, замерајући му да је лик свог хероја, кроз овакав сиже и заплет, дао одвојено од оног великог социјалног искуства које су људи широм света морали да стекну на основи примера Совјетског Савеза. Мислим да ова замерка није на свом месту. Чаплин је фабулу за филм „Велики диктатор“ саградио баш у циљу да би се кроз њу, у сукобу хитлеризма са тим, по речима Максима Горког, малим али великим човеком, расутим по свим местима земље. у великим градовима, по фабрикама, у селима изгубљеним у степама, шумама и

а ањаиењке УБ

Де ви

Мерни ве идо“

мај“ Ба

па ан а ова и заната ла ГЕРИ 2 аза

зе

За ром, сав

>

па бави ува

о ЊУ

а