Наша књижевност

је

РУД Књижевност

сама гледалаца, он није упао у ову сентименталну бару модерне мелодраме, већ је, напротив, све више тежио да пронађе, а често и успевао да пронађе, конкретну садржину за своје филмове. Другим речима, тежио је и често успевао да своје филмове правилно социјално оријентише. Али, Чаплин није располагао оним широким познавањем историске стварности које би-му помогло да ту стварност увек прикаже кроз истински карактер, и зато његови ликови, и поред тога што их он брижљиво бира, припрема и разрађује (од 1925 између једног и другог његовог филма протицало је и по пет година), ипак често лутају између истинског карактера и некаквог нереалног, ванживотног симбола. То је признао и сам Чаплин, изјавивши: „У свом хероју ја каткад градим мостић између карактера и симбола. Ја нисам увек строго доследан.“ Чак и у филму „Модерна времена“, бесумње најнапреднијем Чаплиновом филму, у коме се он оштро руга капиталистичкој цивилизацији, његов херој, који је случајно дигао са земље црвену заству, само неспоразумом долази на чело радничке демонстрације. Чаплин је, дакле, још увек у свом хероју гледао симбол, донекле апстрактни симбол жртве, а не човека који свесно учествује у радничком покрету.

Тиме се могу објаснити и крајеви, завршеци већине Чаплинових дугометражних филмова. Они се завршавају даљим лутањем главног јунака, даљим тражењем решења његове злосретне судбине, и без указивања на решење, без одређене перспективе. Редитељ Чаплин као да обећава гледаоцу: наставиће се. То су, уствари, филмови без краја, тако да се добија утисак да је Чаплин у том периоду свог рада правио само један једини филм, тражећи једнако његов прави и истински завршетак.

Тако се, у иначе прогресивно стваралаштво Чарли Чаплина, ипак увукла извесна противречност. Чаплиново уметничко осећање, његов уметнички поглед на свет, често као да су били у противречности са њему својственим, да тако кажемо, грађанским осећањем. Често пасиван лик његовог хероја не одговара активним расположењима самог Чаплина, његовом залагању, његовом учествовању, у овом или оном облику, у великим догађајима последњих 30 година.

Последња етапа Чаплиновог стварања обухвата филмове „Велики диктатор“ и „Мопзјеиг Мегдоц“.

Догађаји који су претходили другом светском рату, када је фашистички агресор освојио Аустрију и спремао се да пороби Европу, послужили су за подлогу Чаплиновом „Великом диктатору“.

Први пут Чаплин за свој филм узима тако велику, широку херојску тему. уствари тему борбе за историју; први пут се не ради више само о судбини његовог „малог човека“, него о судбини човечанства, и први пут он додирује У свом филму једно крупно међународно политичко питање које тражи од уметника јасан, недвосмислен одговор, а не само наговештаје или изразе наклоности и симпатија.

У разговору с репортером „Мјшјогкег Мепа Тејесттата“, после премијере „Великог диктатора“, Чаплин је, објашњавајући кеко је дошло до његовог чу" веног говора од шест минута на крају филма, изјавио следеће:

„Ја нисам могао друкчије, просто нисам могао. Ни на какав други начин ја не бих успео да изразим оно што је у мени тражило израза. Дошло је

. .