Наша књижевност

МУЗИЧНИ ПРЕГЛЕД

ОСВРТ НА КОНЦЕРТНУ ДЕЛАТНОСТ

Овогодишња концертна сезона, која је почела извођењем једног од најкрупнијих дела светске симфониске литературе, Бетовеновом 1Х симфонијом, пружила је до сада слику богате и разноврсне репродуктивне делатности наших уметника. Рађени са планом, спровођени преко двеју пословница, концерти ове сезоне имају обележје веће сређености и систематичности него ранијих година. Међутим, програмски и садржајно они не дају утисак смишљене културне политике која има за циљ да прошири музички хоризонт нашег новог слушаоца тиме што ће му поступно приказати сва најпозитивнија и најбоља остварења из музичке прошлости и садашњости. Мако се ова улога даје првенствено рејонским концертима, она се исто тако намеће и концертима на Коларчевом универзитету. Ови концерти су свакако постигли да се одржи један висок ниво репродуктивне уметности, да се са сваком сезоном појављују, поред старијих реномираних, и нови, млади уметници, да се створи корисна утакмица између репродуктивних уметника, да се упознају реалне уметничке вредности страних гостију. Међутим, у избору програма они још немају линију и ниво великих иностраних концертних приредби.

Извођачи-појединци састављају своје програме према личним способностима, наклоностима и према сопственом укусу, и од њих се, — када већ концерти немају карактер извесне стилске серије, — не могу тражити одређени програми. Али у програмима наших симфониских тела, која би требало да буду најпре задужена на томе да систематски упознају публику са значајним делима симфониске литературе, осећа се недовољно обнављање репертоара, понављање увек истих симфониских дела, стиче се утисак ад ћос састављених програма, у већини случајева као да је солистичка тачка једина, централна на програму која се гарнира делима са старог, увек истог репертоара. Чињеница је да се у нашим послератним симфониским програмима стално понављају неколико симфонија Бетовена и Чајковског, а не даје се шири преглед стваралаштва ових мајстора; да се симфоније Хајдна, Моцарта, Малера, Бруклера, Менделсона готово и не изводе; да се отсек програмске музике и симфониских поема, који иде од Листа до Рихарда Штрауса запоставља; да је велико и значајно раздобље француског симфонизма — Франк, д'Енди, Дебиси, Равел — готово непознато нашој концертној публици и да разне националне школе уопште нису претстављене на нашим програмима. Монотонију наших симфониских концерата оживљавају обично диригенти странци, доносећи програме који одударају од наших свакодневних. Тако је не само по високом нивоу извођачке уметности него и по

Миран че

а а За

ХК ој

а и а

ма ананас овисна > газа“

ње ЖИВИ