Наша књижевност

280 Књижевност

занимљивости програма био веома привлачан концерт под управом француског диригента Жана Мартиноа (Глук, Моцарт, Дебиси, Мусоргски-Равел).

У програмима под руководством домаћих диригената (0. Данона, Ж. Здравковића и Д. Жупанића) вреди забележити извођење интересантних нових композиција домаћих аутора — Ј. Славенског (Симфониски епос), М. Логара (Кантата „Жетварите“), С. Рајичића (Концерт за виолончело и оркестар), Р. Бручија (Рондо Ђокозо), И. Маринковића (симфониска поема „Шуме на сунцу“), — које потврђују не само да се наши диригенти озбиљно баве домаћом музиком него ч да се наша продуктивна област стално проширује и обогаћује новим делима. Међу осталим симфониским концертима треба истаћи, поред извођења Бетовенове 1Х симфоније под управом К. Барановића; и ауторитативно тумачење дела немачке романтике од стране Фридриха Цауна. Већи део симфониских програма носио је Живојин Здравковић, који све више потврђује квалитете озбиљног музичара и талентованог диригента.

Прослава Шопенове стогодишњице смрти није изведена у облику и начину који би тај значајни датум заслужио. Ниједан од три концерта, приређена тим поводом, није у пуној мери истакао квалитет и величину тога композитора. Швајцарска пианисткиња Сузан Гир, упркос солидности своје клавирске технике, није се приказала као интерпретатор коме специјално лежи Шопенов клавирски стил. Други концерт био је испуњен искључиво Шопеновим Концертима, делима која, разуме се, не могу репрезентовати у најбољој мери прослављеног творца полонеза, балада и мазурки (изводиле Мелита Лорковић и Олга Попов). Трећи концерт посвећен Шопену изводио је млади загребачки пианиста Фреди Дошек, који је показао солидну школу, добро постављену клавирску технику и знатан пианистички таленат, али који би тек са дуготрајним и продубљенијим естрадним искуством требало да се посвети тако специфичном и осетљивом стилу клавирске музике као што је Шопенова.

У току ове сезоне имали смо прилике да се упознамо са неочекивано добрим постигнућима уметника из других република. Тако су нам се као озбиљни и солидни уметници приказали чланови македонске опере Данка Фирфова и Јордан Митревски, чланови сарајевске опере Ванда Цистлер, Драгица Коритић и Марко Ђуранец.

На посебним камерним и солистичким концертима потврдили су свој већ стечени уметнички реноме пианисти М. Лорковић, О. Михаиловић и виолинисткиња М. Михаиловић, а чланови београдске опере А. Мезетова, Л. Јовановић, С. Јанковић, С. Станковић и Б. Пивнички наставили су корисну праксу стилског неговања соло-песама.

Два велика инострана уметника, виолончелиста Енрико Маинарди и пианисткиња Моник де ла Бришолри и овога пута су пунили дворане и одушевљавали публику својим мајсторским умећем, дубоко проживљеном интерпретацијом и присним односом према изведеном делу и непосредним контактом са публиком.

Посебно треба потцртати скромну, али значајну за наше културне прилике прославу педесетогодишњице прве српске музичке васпитне установе, музичке школе. „Мокрањац“. Основана 1899 старањем Стевана Мокрањца, Станислава Биничког и Цветка Манојловића, ова музичка школа је, упркос запрекама и тешким приликама у ранијем друштву, успела да кроз пола века одгоји велики број данас активних и признатих музичара. У њеном окриљу, упоредо са му-