Наша књижевност

БЕЛЕШКЕ

СМРТ ПРЕЖИХОВА ВОРАНЦА

Недавно, 18 фебруара ове године, умро је велики словеначки књижевник Прежихов Воранц.

Смрћу Прежихова Воранца наша књижевност губи једног од својих најбољих претставника, једног од оних писаца реалиста који су снагом свог уметничког дара и проницљивошћу свога духа обогатили нашу литературу, уносећи у њу нове садржаје и нови израз. У његовом обимном и разноврсном делу нашла је свој пуни израз словеначка друштвена стварност из неколико последњих деценија, потресна и динамична, а често и мучна и болна по народ који се борио за слободу и против домаћег и страног угњетавања. Велики пријатељ човеков, човек отворена срца за све што је људско, Воранц је иза себе оставио велики број страница пуних племенитости, чежње за лепшим и бољим у животу и горчина на све што је ружно и мрачно. Из његовог дела избија јарка светлост сазнања да на читавом овом свету, па и у једном малом његовом делу, нашој Словенији, једнога дана мора да буде боље. Описујући мученички живот најамника на имањима туђих грофова и грофовија у Словенији, описујући узрастање и патње малих дечака који су се пробијали кроз живот без ичије помоћи, говорећи о бунту народа против свега што га гуши и дави и што спутава његов пуни социјални и национални развитак, описујући, даље, борбу наших радних људи за слободу током година Народне револуције, Воранц је увек указивао на моћне и неисцрпне снаге које се налазе у народу и које се никада и ничим не могу спутати. Воранц спада у онај ред наших

књижевника који никада не могу да оду од нас, који не могу да нас напусте, који су с нама и онда кад нам је добро и онда кад нам је тешко. Лепотом, снагом и истинитошћу свога дела он остаје да живи са својим народом и после своје смрти, онакав какав је био, уверен у победу истине и слободе: помало осмехнут и помало тужан.

Пишући уводну реч за последње дело Прежихова Воранца „ЉЂурђевак“ недавно преминули велики словеначки песник Отон Жупанчић, рекао је између осталог: „Ми смемо и морамо да именујемо Прежихова Воранца у једном даху с нашим најбољим именима“. Ове речи старог Жупанчића, који је увек умео да осети праву литературу, да јој се потпуно приближи и да открије и најмање честице њених вредности, налазе свог пуног оправдања у делу и животу Прежихова Воранца.

Оптимизам и изванредна животна снага који пробијају из прозе Прежихова Воранца резултат су његовог активног живота испуњеног свесном и праведном борбом за добро свих људи. Ловро Кухар — како гласи право име Прежихова Воранца — рођен је 10 августа 1893 године, у сиромашној кући једног малог најамника који је годинама радио на поседима грофа Турна у Подгори. У младости, миран живот познао је једино у првим данима свога детињства када чије био свестан ни сиромаштине ни беде у којој живи заједно са осталим људима из свога краја, и кад је многе и многе часове безбрижно провео на пољима око свог родног места. Ади, убрзо при крају свога детињства, био је принуђен да се кроз жи-