Наша књижевност

Хроника

вот пробија тешко, горко се злопатећи и радећи као надничар, тесар или пастир. Пошто би завршио свој дневви посао, на некој грађевини или у некој радионици, или пошто би вратио стоку са пашњака, Воранц је сатима седео за књигом, учећи грозничаво, колико су му време и могућности допуштале. Његова даровитост нашла је врло рано свог израза, и поред тога што није могао да похађа никакве школе и што није могао да се систематски посвети учењу. Већ у петнаестој години, почео је да се бави литературом. 1922 године, у двадесет деветој години свога живота објавио је прву своју књигу — књигу цртица и новела под насловом „Повести“. Међутим, Воранц се није бавио само литературом, он је своју мисао и своје дело, још тада, ставио у службу радничком покрету. Због свог активног учешћа у борби радничке класе, био је непоштедно прогањан, непрестано хапшен и затваран. Због непрекидног прогањања био је принуђен да напусти нашу земљу.

Као политички емигрант пропутовао је готово целу Европу: Аустрију, Француску, Чехословачку, итд. О својим сазнањима које је стекао путујући по свету, често без икаквих средстава за живот, препуштен случају и самом себи, Воранц је доцније надахнуто проговорио у неким делима свог богатог и разноврсног књижевног остварења. Али ни у Аустрији, Француској и Чехословачкој, Воранц није нашао мира: и тамо је био прогањан и затваран. После објављивања своје прве књиге па све до 1934

године, Воранц није написао ни јед-

ног јединог ретка. За све то време, живећи напрекидно у иностранству, он је стално радио као члан Партије, обављајући разне партиске функције. Неко време био је и секретар „Првене помоћи“. Писањем је поново почео да се бави 1934 године, у бечком затвору. Ту је написао и свој познати роман „Пожганица“. У овом роману Воранц је, на један изванредно реалистички начин, а истовремено са много топлине једног лиричара, описао живот и догађаје који су се одигравали у његовој родној и напаћеној Корушкој у раздобљу од 1918 до 1920 године. Сугестивном речју,

128

са пуно смисла за типично и уметнички потресно, Воранц је у овоме свом делу насликао покушаје социјалне револуције и приказао са пуно истинитости превару у вези са плебисцитом у Корушкој, после онога рата. У бечком затвору написао је и роман „Добердоб“, у коме је евоцирао своје успомене из првог светског рата. Ни „Пожганицу“, ни роман „Добердоб“ није објавио одмах по њиховом настанку, него много касније. То објављивање онемогућавали су донекле непрестани прогони од стране полиције, али исто тако Воранц их није одмах публиковао и због тога што је као писац био изванредно много самокритичан, упорно тежећи да својој мисли и своме осећању да најпунији и најзрелији израз. 1935 године објавио је приповетку „Бој на Пожирацнику“, у часопису „Содобност“, потписујући је својим псеудонимом — Прежихов Воранц, именом по коме га наши људи данас највише и познају. Под тим псеудонимом, он је објавио своја најзначајнија дела, тежећи да и својом писаном, живом речју утиче на промену друштвених односа, да

_ утиче на борбу, коју је толико дуго

водио словеначки народ за своју слободу. У исто време Воранц је објавио још неколико приповедака од којих му је најпознатија и уметнички најсигурније и најцеловитије остварена приповетка „Самоникли“. Под овим насловом он је издао и једну збирку својих приповедака из тог времена свог стварања. Ове његове приповетке писане су са много разумевања за друштвену стварност Словеније, у њима је приказано пропадање самосталних сеоских поседа, као и настајање сеоског пролетаријата. 1939 године, после неколико година тешког живота проведеног у иностранству, Воранц се илегално вратио у Словенију. Затим одлази у Загреб. Ту илегално живи до априлског слома старе Југославије. У Загребу је написао свој трећи роман „Тамница“. Сем овог романа, пре рата написао је и једну драму, коју је касније изгубио. Године рата, највећим делом, провео је по фашистичким затворима, најпре у ЈЉубљани, а затим у Италији и Немачкој. Страхоте живота по фа-

оспе рваат ЗОО ВА САШ САВ ДА аи САНУ

ман ан