Наша књижевност

МА

284

шистичким затворима и концентрационим логорима нису сломиле Прежихова Воранца. иако је већ тада био озбиљно оболео.

Ослобођење је доживео бодар и пун уверења у велико дело наших народа — у дело изградње социјализма. Од 1945 године до своје смрти штампао је четири књиге. Прве године после ослобођења објавио је књигу путописа из свог родног краја, под насловом „Од Котељ до Белих Вод“. 1946 године изишла је његова друга збирка путописа „Борба на тујих тлех“, написана још пре рата. Поред ове две књиге, Воранц Јесу ослобођеној домовини објавио и своја два нова дела, књигу мотива из Народне револуције под насловом „Наши мејники“ и књигу за омладину „Солзице“. У ове две своје по-

·следње књиге, а: нарочито у својој

књизи за децу коју је назвао „Солзице“ („Љурђевак“), Воранц је унео сву лепоту живота онако како га је он видео и како га је он, борећи се за слободу народа, схватио и примио. Отон Жупанчић је можда најбоље окарактерисао Воранца као писца када је о њему рекао и његово обимно књижевно дело изразио у свега неколико речи: „Без икаквог сентименталног пртљага или пренемагања —_ нежна, нежна љубав према својима, велика, велика љубав према родној кући, према земљи и свему што на њој расте, према суседима, према свему што те окружује, љубав тако снажна и страсна, да си све то што те окружује ти сам, да више не знаш где свршава човек и где почиње спољни свет.“ Овим Жупанчич указује на љубав која је везивала Воранца за његову родну груду, за народ са којим је непрестано заједно живео и заједно се борио. Друштвена стварност Словеније из последњих неколико деценија, као и неки исечци друштвене стварности Европе, реалистички су приказани и протумачени у његовом замашном књижевном остварењу. Воранц није реалиста само по томе што с невероватном снагом уме да прикаже све оно што се збива у друштву он је реалиста и по томе што зна да проникне и у најскривеније кутке човекове психологије, психологије личности својих романа и приповедака.

Књижевност

Његов стил је превасходно реалистички, оштар и концизан, али исто тако и лирски, са врло честим и изразитим поетским акцентима и читавим градацијама. Има необично много драматичног у делима Прежихова Воранца. ЈЉуде није приказивао онако како их је замишљао, него онако како их је видео и доживео — он их је описао свестрано, дајући ликове изникле из суровости и лепоте живота. Своју верност према животу Прежихов Воранц не напушта ни онда кад пише за најмлађе читаоце, кад пише за децу. У свом делу за омладину, у својој књизи „Солзице“, Воранц је исто тако непоштедни и бескомпромисни реалиста као што је то у својим великим романима са тематиком из друштвеног живота Корушке. У причама за децу Воранц казује истину, и поред тога што је та истина често болна и сурова, али на начин приступачан деци, говорећи дечјим језиком и за срце детета које тек сазнаје вредности и лепоте живота. Говорећи о својим доживљајима из детињства у књизи „Солзице“, Воранц је успео да прикаже младом читаоцу све оне велике патње које је преживео народ Корушке живећи под притиском туђина и под притиском домаће буржоазије. Топло осећање за другарство, за при-

" јатељство, за младост, љубав према

отаџбини и мржња према тиранији ма каквог облика, —- претстављају не само основу на којој је градио ово своје дело за омладину, него и основу свих његових књижевних дела. Приказујући живот својих земљака, њихове патње и њихову борбу за лепше дане, Воранц је увек изражавао своју. непоколебљивост у борби за нови живот, изражавао је своју љубав према свему што је светло, што је народно, што је људско. Његова дела нису само високи уметнички одраз и докуменат о животу једног доба, испуњеног борбом и изгарањима за слободу и за достојанство људске личности, она су истовремено и велики, потресни и изванредно сугестивни израз велике љубави према животу и према човеку уопште. Она претстављају значајни део наше литературе, оне наше литературе која је израсла из стварности народног живота и из стварности народних

јао