Наша књижевност

Хроника

стремљења, и која је утицала на даљи развитак друштвеног живота и људске мисли.

За овакав рад, Воранцу је одато признање још за његовог живота. Награђен је у два маха, једанпут првом наградом Савезне владе, а други пут „Прешерновом наградом“ за књижевност. Новац који је добио на име „Прешернове награде“ приложио је за електрификацију једног села у свом срезу. На тај начин, и у послед-

ПОСЛЕДЊА ПОСЕТА

До оног времена кад се крајем новембра прошле године преселио у Марибор — уселио се баш у суседну кућу — говорили -смо четири или пет пута. Пред рат сам га упознао само из књига а видео га нисам. То је било довољно да се спријатељимо. Још приликом прве посете разговарали смо као стари познаници и као добри пријатељи. То, што сам доживео у том кратком времену нашег познанства с Прежихом, биће као доживљај с његовим књигама у трајној успомени.

Дубоко сам био тронут кад сам 28 новембра први пут ступиб у његову собу; стас је додуше био његов, оријашки, широк, плећат, а његове широке шаке биле су омршавиле, лице упало и без боје, снажне усне, без праве боје а коса сасвим бела. Испочетка биле су и његове увек тако живе очи — без живота, тек у разговору оживеле би и у лице би дахнуо живот. Приметио сам да му причање пада тешко. Покушао сам да говорим тако да му не стављам питања и да му не треба одговарати. Причао сам му културне и политичке новости из наших крајева и иза наших граница, јер је тада био тако слаб да није могао да чита новине ни да слуша радио. Кад сам му поменуо да је у „Летопису матице српске“ изишао први део Слодњаковог есеја о њему, почео је живо да прича о својим првим литерарним радовима. Седео је на постељи уз коју је био сто, положио руку на њега хитро, као што је то умео само он. Заборавио сам да пред собом имам бо-

њим данима свога живота, доказао је још једном своју дубоку повезаност с народом и своју љубав за радне људе наше земље.

Дело Прежихова Воранца надахњиваће наше људе, претстављаће увек живи и снажни потстрек у борби за остварење новог живота, за изградњу и победу социјализма у нашој земљи.

Рик

ПРЕЖИХОВУ ВОРАНЦУ

лесника, заборавио сам да ми је болничарка поручила да смем остати само четврт сата; готово сам се читав сат задржао код њега. Задржавао ме кад је требало да се растанемо.

Од тога дана полагано. се опоразљао, образи су му постали пуни, боја већ здравија, очи су му у нарочито ведрим разговорима сјале. Мариборски ваздух, нарочито здрава и домаћа нега, а, изнад свега, његова несаломљива воља да ће живети и оздравити, све је то одлучујуће утицало да се његово стање, бар за нас лаике, поправљало и да смо са све већим поверењем гледали на његово оздрављење. После три недеље борављења у нашем граду почео је да чита часописе, затим читаве књиге, сео је за писаћу машину и написао кратко писмо, а у мислима правио планове за књижевни рад који ће почети чим оздрави.

Разуме се да су на тај начин моје посете, а и посете осталих његових познаника, постајале дуже и живахније и да је у тим разговорима највише он сам говорио.

Понајвише је волео да говори о свом политичком раду пред светски рат како у земљи тако и у иностранству. Потанко је говорио о томе што се из његове књиге „Борба у туђини“ може прочитати између редова. Са чудовишном меморијом говорио је појединости о свом раду у Францу-

-ској, у Совјетском Савезу, у Нор-

вешкој и у другим земљама. Пластично је оцртао човека с којим је дошао у додир. Причао је као да чита из својих ненаписаних романа. Кад бих га по неки пут прекинуо, прекинуо.